Хајдуци/12
7.
МИЛЕТА с хајдуцима (међу којима је жубор велики); пређашњи
МИЛЕТА (Витомиру и Андрији): Наша је победа!
ЈЕЗДИМИР: Шта нам је вајде од победе, кад су нам најбољи момци похватани. Кукаван Иван! Јунаци, можемо ли га прегорети?
ЖИВОЈИН: А како га знамо избавити из пасјих руку?
ЈЕЗДИМИР: То Живојин пита, који је могао пашину кћер ухватити? Јунаци, који је био Срећков друг и Иванов пријатељ, ваља да их избавимо. Ко ће са мном?
ХАЈДУЦИ (сви у глас): Ја, ја!
ЈЕЗДИМИР: Стан'те, не треба нам толико. Ја, Живојин, Лука и Станко и још двојица, тројица ли, па је доста. Харамбаша, је л' ти по вољи, што смо наумили?
МИЛЕТА: Ја се радујем, јунаци, да ви један за другим тако гинете. Мило ће ми бити, ако нашег Ивана опет међу нама видим.
ЈЕЗДИМИР: Већ ако га не буду убили, а иначе се нећемо повратити, докле их не избавимо.
АНДРИЈА: Харамбаша, а је ли лепо, да хајдук не убија душманина, него га пропушта да утече, па још и друге задржава да га не стигну?
МИЛЕТА: Ко је то учинио?
ВИТОМИР: Ја сам, харамбаша.
МИЛЕТА: Ти, Витомире?
ВИТОМИР: Имао је стару слепу мајку.
МИЛЕТА (другима): Шта заслужује онај, који учини невере?
ЈЕЗДИМИР: Харамбаша, да си видео мало пре како је Витомир плакао за мајком, и самом би ти се ражалило.
МИЛЕТА: Ја велим, шта заслужује онај, који учини невере?
ВИТОМИР: Куршум, харамбаша.
МИЛЕТА: Признајеш ли то, Витомире?
ВИТОМИР: Мајка вреди више него један куршум.
МИЛЕТА: Уби га, Станко.
ЈЕЗДИМИР: Немој, харамбаша, добар је момак.
МИЛЕТА: Зар ћемо ми тако? Где је Иван, где је Срећко? Чрез оваких хајдук страда. Уби га, Станко!
СТАНКО: Харамбаша, ја не могу то учинити, зашто сам побратим с њиме.
МИЛЕТА: У хајдука нема ни брата, ни сестре.
СТАНКО: Ако тога нема, онда нема ни образа ни поштења. А без поштења и без вере шта је хајдук?
МИЛЕТА: Хоћемо ли тако, јунаци?
АНДРИЈА: Ја сам га тужио, харамбаша, али боље погуби мене, него њега. Сви једемо један хлебац и једну со, и пијемо из једне чутуре; па да се ми убијамо?
СВИ: Опрости, харамбаша, опрости!
ВИТОМИР: Шта молите, браћо? Ако мајку не могу да видим, не марим за живот.
МИЛЕТА: Живи, али мајку нећеш видети! (Одлази, завеса пада).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|