Хајдук (Милутин Илић)
| ◄ | ► |
Хајдук
Пуно се гостију беше искупило једно после подне у кући Срдана Славнића, чувенога газде у Н. Беше недеља, леп мајски дан. Кућа газда Срданова беше чувена у целој околини колико са свога богаства, то са предусретљивости: ретко кад да ће који странац, који пропутује ма каквим послом овом околином, проћи а да не сврати бар на чашицу ракије, а узгред да види на далеко чувени домазлук газда-Срданов. Али изнад свега овога, ј најлепше што ,је нмао газда Срдан, то бејаше његова јединица ћерка — лепа Славка. Нема тога од сеоских момака, који се неосећаше не само сретан, него отприлике к’о у рају, кад би се случајно лепа Славка до њега ухватила у колу а многи од страних путника однео је за вечита времена на свом срцу уписану слику — Славкину. Бејаше то ванредна појава: висока, вита стаса, који си, чинило ти се, шаком могао обухватити, крупних црних, ђаволастих очију, белих румених образа, једном речи: слика „обичне"*) девојке.
Разуме се, да девојка такве лепоте, која је поред тога била богата, веселе и живе нарави, није могла проћи без примедбе: разне бабе по селу и околини несу могле пропустити прилику а да мало не „прозанате“: приповедале су, али, разуме се, да их не чује газда-Срдан, да није никаква кућаница, да ће бити свашта од ње, само док јој бабо склопи очи, да је нестална, да је урокљивих очију, те сироти момци као плева падају (чисто их пресече) кад их погледа оним црним, крупним очима и т. д. а највише су жалиле Саву Токмака, веле: хтеде се упропастити момак због ње: шта није чинила, да га очара, и заиста беше момак за неко време као ван себе, отпадио се од рада, по цели дан и ноћ проводио у механи, дозове нарочито цигане из Мељака те му свирају севдалијске песме, док најпосле мајка његова не виде, шта је у ствари, те га некаква три месеца водила по разним манастирима — једва се момак поврати... Тако су по селима бабе говориле, међутим се међу људима проносила реч, да је газда Срдан наумио, да уда своју ћер за Ивана, сина свога старога пријатеља, Влајка. Влајко је био богат човек, а син му Иван, леп, ваљан и отресит момак, таман прилика Славкина. Бабе по селу говориле су, да је Славка прво њега и волела (или се бар правила да га воли) а за тим, кад он извуче коцку и оде у војску, она канда заборави на њега и својим чудноватим очима очара Токмака.... Међу гостима, који се беху искупили данас код газда-Срдана, беше и Иван, који истом пре неки дан беше дошао из војске. Лепој Славки обузимао је пламен обавда образа, кад год је дошао ред, да понуди Ивана кавом или чашицом руменике: дивно ли је видети — у тренутку кад се појави — онај румени стидак на образу лепојке девојке!... Иван, који је био иначе познат са своје живе и веселе нарави, беше сада у овој прилици необично ћутљив и замишљен. Да није у далеком свету као краљев војник (та није Србија мала!) наишао на другу цуру, која му можда уграби већ рањено срце,или одслужив свој рок часно и поштено под барјаком, кад се вратио кући, да га нису изненадиле разне приповетке, које су бабе тако радо проносиле по селу?... Ко би то знао! Славка је била нешто необично збуњена: да није та забуна долазила отуда, што је и она — отприлике — тако исто премишљала о своме Ивану — и то нико није знао, али ко је на њу стално мотрио, могао је приметити, како јој пламен обузме образе а у рукама дрхти чашица руменике, коју би послужила Ивану ... Сунце је већ залазило, кад се друштво у веселој граји поче растајати. Славка је испраћала са оцем госте. Код вратница се Иван заустави и лагано али неприметно шану јој на ухо:
„Доцније у градини код ораха.“
„Разумем“ — одговри Славка а неки тајни дрхат прође јој кроз цело тело: дуго је она још остала на вратницама гледајући замишљено за гостима, који одоше, и бог зна докле би она ту остала, да је случајно мати неодазва. О чему ли то тако размишљава? То ни сама не би умела рећи, кад би је ко запитао, али јој слатко било око срца и осећала се тако лако... Гости, што беху остали, давно су се били разишли а и сва чељад у кући, угрејана пићем, беше давно поспала, кад се Славка лагано диже из вајата и упути у градину. Које је доба било, она није знала, али је свуда царовала мртва тишина, месец је тихано сјао, праћен треперањем милион звезда са плавога неба, ветрић лагано ћарлијао, те хладио груди девојачке, а славуј са зелене гранчице певао у овом огромном божијем храму, што се зове: природа, песму прве љубави... Славка је већ стигла на одређено место: орах се налазио на дну градине, поред њега протицаше жуборећи поточић а у место ограде беше засађено мало даље читава шума од дрвећа; у осталом и градина беше засађена: шљивама, јабукама и т. д. само на овом месту, где се налазио орах, беше као неки пропланак . . . Славка се заустави код извора, погледа лево и десно и — хтеде да врисне, али јој глас у грлу беше застао: из шипрага испаде некаква необична слика и прилика: испод густих и црних састављених обрва, севала су два крвава црна ока, за појасом имађаше од оружја: јатаган и два мала пиштоља...
„Не плаши се, цуро!“ — рече он крупним промуклим гласом, приближујући јој се и хтеде је ухватити за руку; али она лагано цивну, изви своју руку из његове и хтеде бегати натраг у дворе...
„Стој!“ — викну он, ал сада сурово и заповеднички а страховита рука паде му на јатаган. — „Стој, или ћу те убити!“
И она уплашено стаде: нигде никога не беше, који би јој могао прискочити у помоћ, лагано се осврте, не би ли угледала откуд Ивана, али у градини не беше живе душе, дрвеће је стајало непомично а опружило своје дугачке сенке, месец је тихано сјао са плавога неба а пред њом стајаше страховита прилика, на чијем се оружју играше страховито бледи месечев зрак . ..
„Ако ме неси позвавала, девојко", — рече он — „а ти си зацело слушала за мене. Ја сам чувени хајдук Милета“...
Славка побледе: капи крви неимађаше у образу. 0 томе хајдуку проношаху се чудновате и страшне приповетке у околини а и у целој Србији ...
„Дакле“ — продужи он и прекрсти руке на груди — „ја врло добро знам кога ту чекаш: знам и које ти је место означено на растанку, али ти он неће доћи, за то, што сам ја дошао.*
Славка лагано задрхта.
„Не бој се! Он није погинуо, он је жив! Али где Милета дође, ту незван нема приступа... Дакле не плаши се и слушај. Ти си зацело чула од кога у селу, да ме је неправда људска отерала гори у хајдуке, ја сам се осветио својим душманима, али не и светској неправди: она царује још а она ће извесно царовати и после моје смрти, али је дужност правог хајдука, где је нађе, да је треби — разумеш ли девојко?“
„Разумем" — прошапута нехотице Славка...
„Разумећеш и то, да је најсветије на овоме свету љубав девојачка, и тешко оној девојци, која се буде са туђим срцима шалила... Ако је не стигне казна божија, стићи ће је зрно из пушке хајдучке! Та и ја се због тога дигох у хајдуке и моје зрно није промашило неверницу.. . Али у ту љубав не смеду се мешати никакви интереси; она мора бити чиста и узвишена, онако, као што је дете на крилу материну и хајдук у зеленој гори замишља!... Девојка не сме уверавати заљубљеног младића,
да га љуби, а поћи за крезуба старца, да му чува благо небројено, у коме су сузе сиротињске... Нећу да ти приповедам шта се проноси по селу. Ја знам све то боље од њих. Не бих ни тебе питао: да ли ти заиста полазиш за Ивана за то, што га волиш, или што богатијег момка нема у околини, и да ли ти можда за Ивана полазиш за то, што је онај, кога љубиш — сиромах. Ја знам шта је у ствари и не бих те питао, али хоћу да видим: је ли код тебе још непомућена чиста душа девојачка.“
„Ја љубим Ивана!“ промуца она и заустави своје укочене очи на хајдуку.
„Истину, девојво, или“ — узвикну он и маши се страшна јатагана.
„Уби ме!“ — викну она — „али њега не дирај! Од малена сам га знала а као девојка заволела: њега јединог, и ту ми љубав никаква сила није кадра избрисати из срца. Умрећу, ако му што буде. Ја га љубим као мајку милу, и више него њу.
„А шта је са Савом?“ — загрми хајдук.
„Уби ме, ал’ не збори тако. Ван Ивана другога не љубих. Иван ми је и срце и душа, јер ми је он однео и срце и душу... Њега љубљах, њему и рекох, да ћу бити вереница. Ти и сам рече да знаш кога љубим, па што ме кореш са Савом?“...
„Јер те љубим!“ — ускливну хајдук и пренеражена Славка виде како му спадоше лажне обрве, бркови и образи — пред њом стајаше њен драган, Иван... Није много ваљало Славки па да дође к себи ... Не знајући шта друго од силна узбуђења, клону на груди јунаку, ал’ и промуца:
„То је грозна шала од тебе, Иване!“
„Али би била и — збиља“ — додаде он — „од вереника би постао убица! Не бих те дао другоме, али не бих ни љубио неверу: ја бих те убио! Опрости! Али кад се вратих кући из војске, мени причаху по селу, да си ме изневерила, да си заборавила на дату реч, да си је ногом згазила и да сада љубиш Саву. — Опрости! Али то не могох поднети!“
„Па ипак... ипак! то беше грозно!“
„Али ће ти за то бити награда вера и бескрајна љубав моја, девојко", — рече Иван, ухвати је руком око паса а на руменим образима девојачким пуче ватрен, први пољубац... Славка заборави на све: нешто мило и слатко прође јој кроз душу и срце, а она клону на груди јунаку... Дивно је било погледати ову слику: стасит и виђен момак, одело му све у срми и жежену злату, гариле га мрке науснице, на груди му лепота девојка, обавила се око јунака, као бршљан око вита бора, месец тихано сјаји, ветрић им хлади образе, извор жубори, орах опружио своје дугачке гране, да их сакрије од зла погледа а из даљине тихано звови песма славујева ...
|