Hajduk (Milutin Ilić)
| ◄ | ► |
Hajduk
Puno se gostiju beše iskupilo jedno posle podne u kući Srdana Slavnića, čuvenoga gazde u N. Beše nedelja, lep majski dan. Kuća gazda Srdanova beše čuvena u celoj okolini koliko sa svoga bogastva, to sa predusretljivosti: retko kad da će koji stranac, koji proputuje ma kakvim poslom ovom okolinom, proći a da ne svrati bar na čašicu rakije, a uzgred da vidi na daleko čuveni domazluk gazda-Srdanov. Ali iznad svega ovoga, j najlepše što ,je nmao gazda Srdan, to bejaše njegova jedinica ćerka — lepa Slavka. Nema toga od seoskih momaka, koji se neosećaše ne samo sretan, nego otprilike k’o u raju, kad bi se slučajno lepa Slavka do njega uhvatila u kolu a mnogi od stranih putnika odneo je za večita vremena na svom srcu upisanu sliku — Slavkinu. Bejaše to vanredna pojava: visoka, vita stasa, koji si, činilo ti se, šakom mogao obuhvatiti, krupnih crnih, đavolastih očiju, belih rumenih obraza, jednom reči: slika „obične"*) devojke.
Razume se, da devojka takve lepote, koja je pored toga bila bogata, vesele i žive naravi, nije mogla proći bez primedbe: razne babe po selu i okolini nesu mogle propustiti priliku a da malo ne „prozanate“: pripovedale su, ali, razume se, da ih ne čuje gazda-Srdan, da nije nikakva kućanica, da će biti svašta od nje, samo dok joj babo sklopi oči, da je nestalna, da je urokljivih očiju, te siroti momci kao pleva padaju (čisto ih preseče) kad ih pogleda onim crnim, krupnim očima i t. d. a najviše su žalile Savu Tokmaka, vele: htede se upropastiti momak zbog nje: šta nije činila, da ga očara, i zaista beše momak za neko vreme kao van sebe, otpadio se od rada, po celi dan i noć provodio u mehani, dozove naročito cigane iz Meljaka te mu sviraju sevdalijske pesme, dok najposle majka njegova ne vide, šta je u stvari, te ga nekakva tri meseca vodila po raznim manastirima — jedva se momak povrati... Tako su po selima babe govorile, međutim se među ljudima pronosila reč, da je gazda Srdan naumio, da uda svoju ćer za Ivana, sina svoga staroga prijatelja, Vlajka. Vlajko je bio bogat čovek, a sin mu Ivan, lep, valjan i otresit momak, taman prilika Slavkina. Babe po selu govorile su, da je Slavka prvo njega i volela (ili se bar pravila da ga voli) a za tim, kad on izvuče kocku i ode u vojsku, ona kanda zaboravi na njega i svojim čudnovatim očima očara Tokmaka.... Među gostima, koji se behu iskupili danas kod gazda-Srdana, beše i Ivan, koji istom pre neki dan beše došao iz vojske. Lepoj Slavki obuzimao je plamen obavda obraza, kad god je došao red, da ponudi Ivana kavom ili čašicom rumenike: divno li je videti — u trenutku kad se pojavi — onaj rumeni stidak na obrazu lepojke devojke!... Ivan, koji je bio inače poznat sa svoje žive i vesele naravi, beše sada u ovoj prilici neobično ćutljiv i zamišljen. Da nije u dalekom svetu kao kraljev vojnik (ta nije Srbija mala!) naišao na drugu curu, koja mu možda ugrabi već ranjeno srce,ili odsluživ svoj rok časno i pošteno pod barjakom, kad se vratio kući, da ga nisu iznenadile razne pripovetke, koje su babe tako rado pronosile po selu?... Ko bi to znao! Slavka je bila nešto neobično zbunjena: da nije ta zabuna dolazila otuda, što je i ona — otprilike — tako isto premišljala o svome Ivanu — i to niko nije znao, ali ko je na nju stalno motrio, mogao je primetiti, kako joj plamen obuzme obraze a u rukama drhti čašica rumenike, koju bi poslužila Ivanu ... Sunce je već zalazilo, kad se društvo u veseloj graji poče rastajati. Slavka je ispraćala sa ocem goste. Kod vratnica se Ivan zaustavi i lagano ali neprimetno šanu joj na uho:
„Docnije u gradini kod oraha.“
„Razumem“ — odgovri Slavka a neki tajni drhat prođe joj kroz celo telo: dugo je ona još ostala na vratnicama gledajući zamišljeno za gostima, koji odoše, i bog zna dokle bi ona tu ostala, da je slučajno mati neodazva. O čemu li to tako razmišljava? To ni sama ne bi umela reći, kad bi je ko zapitao, ali joj slatko bilo oko srca i osećala se tako lako... Gosti, što behu ostali, davno su se bili razišli a i sva čeljad u kući, ugrejana pićem, beše davno pospala, kad se Slavka lagano diže iz vajata i uputi u gradinu. Koje je doba bilo, ona nije znala, ali je svuda carovala mrtva tišina, mesec je tihano sjao, praćen treperanjem milion zvezda sa plavoga neba, vetrić lagano ćarlijao, te hladio grudi devojačke, a slavuj sa zelene grančice pevao u ovom ogromnom božijem hramu, što se zove: priroda, pesmu prve ljubavi... Slavka je već stigla na određeno mesto: orah se nalazio na dnu gradine, pored njega proticaše žuboreći potočić a u mesto ograde beše zasađeno malo dalje čitava šuma od drveća; u ostalom i gradina beše zasađena: šljivama, jabukama i t. d. samo na ovom mestu, gde se nalazio orah, beše kao neki proplanak . . . Slavka se zaustavi kod izvora, pogleda levo i desno i — htede da vrisne, ali joj glas u grlu beše zastao: iz šipraga ispade nekakva neobična slika i prilika: ispod gustih i crnih sastavljenih obrva, sevala su dva krvava crna oka, za pojasom imađaše od oružja: jatagan i dva mala pištolja...
„Ne plaši se, curo!“ — reče on krupnim promuklim glasom, približujući joj se i htede je uhvatiti za ruku; ali ona lagano civnu, izvi svoju ruku iz njegove i htede begati natrag u dvore...
„Stoj!“ — viknu on, al sada surovo i zapovednički a strahovita ruka pade mu na jatagan. — „Stoj, ili ću te ubiti!“
I ona uplašeno stade: nigde nikoga ne beše, koji bi joj mogao priskočiti u pomoć, lagano se osvrte, ne bi li ugledala otkud Ivana, ali u gradini ne beše žive duše, drveće je stajalo nepomično a opružilo svoje dugačke senke, mesec je tihano sjao sa plavoga neba a pred njom stajaše strahovita prilika, na čijem se oružju igraše strahovito bledi mesečev zrak . ..
„Ako me nesi pozvavala, devojko", — reče on — „a ti si zacelo slušala za mene. Ja sam čuveni hajduk Mileta“...
Slavka poblede: kapi krvi neimađaše u obrazu. 0 tome hajduku pronošahu se čudnovate i strašne pripovetke u okolini a i u celoj Srbiji ...
„Dakle“ — produži on i prekrsti ruke na grudi — „ja vrlo dobro znam koga tu čekaš: znam i koje ti je mesto označeno na rastanku, ali ti on neće doći, za to, što sam ja došao.*
Slavka lagano zadrhta.
„Ne boj se! On nije poginuo, on je živ! Ali gde Mileta dođe, tu nezvan nema pristupa... Dakle ne plaši se i slušaj. Ti si zacelo čula od koga u selu, da me je nepravda ljudska oterala gori u hajduke, ja sam se osvetio svojim dušmanima, ali ne i svetskoj nepravdi: ona caruje još a ona će izvesno carovati i posle moje smrti, ali je dužnost pravog hajduka, gde je nađe, da je trebi — razumeš li devojko?“
„Razumem" — prošaputa nehotice Slavka...
„Razumećeš i to, da je najsvetije na ovome svetu ljubav devojačka, i teško onoj devojci, koja se bude sa tuđim srcima šalila... Ako je ne stigne kazna božija, stići će je zrno iz puške hajdučke! Ta i ja se zbog toga digoh u hajduke i moje zrno nije promašilo nevernicu.. . Ali u tu ljubav ne smedu se mešati nikakvi interesi; ona mora biti čista i uzvišena, onako, kao što je dete na krilu materinu i hajduk u zelenoj gori zamišlja!... Devojka ne sme uveravati zaljubljenog mladića,
da ga ljubi, a poći za krezuba starca, da mu čuva blago nebrojeno, u kome su suze sirotinjske... Neću da ti pripovedam šta se pronosi po selu. Ja znam sve to bolje od njih. Ne bih ni tebe pitao: da li ti zaista polaziš za Ivana za to, što ga voliš, ili što bogatijeg momka nema u okolini, i da li ti možda za Ivana polaziš za to, što je onaj, koga ljubiš — siromah. Ja znam šta je u stvari i ne bih te pitao, ali hoću da vidim: je li kod tebe još nepomućena čista duša devojačka.“
„Ja ljubim Ivana!“ promuca ona i zaustavi svoje ukočene oči na hajduku.
„Istinu, devojvo, ili“ — uzviknu on i maši se strašna jatagana.
„Ubi me!“ — viknu ona — „ali njega ne diraj! Od malena sam ga znala a kao devojka zavolela: njega jedinog, i tu mi ljubav nikakva sila nije kadra izbrisati iz srca. Umreću, ako mu što bude. Ja ga ljubim kao majku milu, i više nego nju.
„A šta je sa Savom?“ — zagrmi hajduk.
„Ubi me, al’ ne zbori tako. Van Ivana drugoga ne ljubih. Ivan mi je i srce i duša, jer mi je on odneo i srce i dušu... Njega ljubljah, njemu i rekoh, da ću biti verenica. Ti i sam reče da znaš koga ljubim, pa što me koreš sa Savom?“...
„Jer te ljubim!“ — usklivnu hajduk i preneražena Slavka vide kako mu spadoše lažne obrve, brkovi i obrazi — pred njom stajaše njen dragan, Ivan... Nije mnogo valjalo Slavki pa da dođe k sebi ... Ne znajući šta drugo od silna uzbuđenja, klonu na grudi junaku, al’ i promuca:
„To je grozna šala od tebe, Ivane!“
„Ali bi bila i — zbilja“ — dodade on — „od verenika bi postao ubica! Ne bih te dao drugome, ali ne bih ni ljubio neveru: ja bih te ubio! Oprosti! Ali kad se vratih kući iz vojske, meni pričahu po selu, da si me izneverila, da si zaboravila na datu reč, da si je nogom zgazila i da sada ljubiš Savu. — Oprosti! Ali to ne mogoh podneti!“
„Pa ipak... ipak! to beše grozno!“
„Ali će ti za to biti nagrada vera i beskrajna ljubav moja, devojko", — reče Ivan, uhvati je rukom oko pasa a na rumenim obrazima devojačkim puče vatren, prvi poljubac... Slavka zaboravi na sve: nešto milo i slatko prođe joj kroz dušu i srce, a ona klonu na grudi junaku... Divno je bilo pogledati ovu sliku: stasit i viđen momak, odelo mu sve u srmi i žeženu zlatu, garile ga mrke nausnice, na grudi mu lepota devojka, obavila se oko junaka, kao bršljan oko vita bora, mesec tihano sjaji, vetrić im hladi obraze, izvor žubori, orah opružio svoje dugačke grane, da ih sakrije od zla pogleda a iz daljine tihano zvovi pesma slavujeva ...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.
|