Више Книна каменита стина,
А на стини камена тамница;
У њој лежи сужањ Радојица.
Тамни тужан девет годин’ дана;
Јунак више одолит не може, 5
Па ми клекне на гола кољена,
Сузе рони, овако говори:
"Мајко моја, од Врхпољца Госпо![1]
Ево има девет годим дана,
Да ја тамним у тамници тамној; 10
Више јунак тамноват не могу,
Већ те молим, мила мајко моја!
Ја имадем до три токе[2] моје.
Двјема ћу ти круну саковати,
А треће ти на дар поклонити. 15
Пусти мене из тамнице тамне!" —
Јунак јоштер у ријечи био,
Кад се врата скрипћућ отворила;
Пусти њега од Врхпољца Госпа.
И он иде б’јелу двору своме, 20
Тер узима двоје токе своје,
Пак отиде к Сињу бијеломе,
И Госпи је круну саковао,
Пак се врати Госпи од Врхпољца:
Клекнуо је на гола кољена, 25
Светој Госпи тио[3] бесједио:
"Госпо моја, мила мајко моја!
Ево теби б’јеле круне твоје,
И ево ти трећа тока моја,
Како сам ти јунак обећао, 30
Кад сам јунак у тамници био.
А сад теби тврду вјеру дајем.
Да ја више хајдуковат не ћу;
Да ћу чуват б’јеле дворе своје,
И у двору стару мајку моју, 35
А уз мајку вјерну љубу моју." —
Миховио Павлиновић II, бр. 46. Из Книна у Далмацији.