Пошетала Али-беговпца,
Носи ибрик у десници руци,
Те посипље по башчи цвијеће,
Она нађе стручак калопера,
Калоперу када говорила: 5
»Калопере, бегово цвијеће!
»Нити цавтпш, ни сјемена даваш,
»Као ни ја, Али-беговица,
»Нит' се љубим, ни порода давам."
Она мниде, нико је не чује, 10
Ал' то чуо ђевер Хасан ага,
Па је својој снахи бесједио:
»Је л' истина, мила снахо моја?" —
»Истина је, ђевере Хасане!
»Зими ага иде по механи, 15
»Те он љуби крчмарице младе,
»Љети иде коњма на ливади,
»Па он љуби из потаја злато."
Али ђевер снахи проговара:
»Снахо моја, Бог те не убио! 20
»Ти приправи госпоцку вечеру,
»Ја ћу брата звати на вечеру."
Зовну Хасан брата на вечеру,
Хити братац рано на вечеру,
Ал' не иде бего Али-бего, 25
Него иде коњма на ливаду;
Ал' му не да братац Хасан ага,
Но устави брата у дворове,
Па он оде коњма на ливади.
Кад је било ноћи о јацији, 30
Ал' ето ти из потаја злато,
Позвиждује по росној ливади:
Када виђе, нема Али-бега,
Плећи даде, а бјежати стаде,
А за њом се Хасан натурио, 35
Те ђевојку уФати за руку,
Па потрже ноже из синџира,
Те ђевојци одас'јече главу.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 534-535.