Хасан-ага своју љубу кара,
Прву ноћцу на мекој постељи:
»Казуј, љубо, ко те је љубио!«
И стеже јој у тенефе руке.
»Хасан-ага, попушћи тенефе, 5
Казаћу ти, ко ме је љубио,
Два пашића и два беговића.«
»Казуј, љубо, шта су дара дали?«
»Два пашића, два златна фесића,
Беговићи ноже и синџире.« 10
»Казуј, љубо, ђе су ти дарови?«
»Два фесића сејам’ поклонила,
А ноже сам теби донијела.«
Хасан-ага на ноге скочио,
У сандуке чизмом ударио, 15
Из сандука ноже извадио.
»Ноже си ми љубо, донијела,
С њима ћу те сада погубити!«
То јој рече, па је погубио.
Референце
Извор
Сарајке, српске народне женске пјесме, књ. 1; из збирке Милана Бугариновића, [Сарајево], Срби типографи града Сарајева, 1904., стр. 75-76.
