У љуби ми је покој
| У љуби ми је покој (Ruhe in der Geliebten) (1878) Писац: Фердинанд Фрајлиграт, преводилац: Јован Симеоновић Чокић |
Та пусти ме да седим тако...
Док земљу грије сунца жар!
На усијано чело моје
Спусти ми твојих руку чар!
Да клекнем чело ногу твојих,
У жарком миљу сневам рај;
Да склопим очи, да блажен клонем
Теби на груди, у загрљај!
Отворићу их само блеску
Што осветљује поглед твој;
У ком се вечно ја одмарам
О животе ми, свете мој!
Отворићу их само сузи
Кад врела крене у нов свет,
Кад бистра, лака — без да знадем —
Са мојих веђа диже лет!
Бићу ти смирен, бићу миран,
Бићу ти благ, к’о нигда пре!
Та ти си моја, а у том све —
Та ти си моја жеља ми мре!
Крило је твоје моја колевка
Цвета ми покој у миљу том!
То нас опија, а свак’ ти уздах
Успавана песма срцу је мом’!
Сваки ти уздах мени је живот —
Ој, таки одмор мени је рај!
Кад слушам тако у слаткој зебњи
Наших срдаца откуцај!
Тонећ’ у ноћци љубави наше
Ни света нисмо, ни доба роб,
Снујемо снове, дишемо срећом
Пунан блаженства вакав је гроб!
Извор[уреди]
1878. Српска зора, илустрован лист за забаву и поуку. Година трећа, свеска девета. стр. 175.
|