Пређи на садржај

У свиту се наћи не могаше

Извор: Викизворник

* * *


[У свиту се наћи не могаше]

У свиту се наћи не могаше,
Што два брата секу миловаху,
Од свакле јој милос доношаху,
Понајпошље ноже и синџире.
Мука било Хасанагиници, 5
Што су браћа сестру миловали;
Па говори својој јетрвици:
„Богом сестро, Алибеговице,
Дај да секу браћи омрзнемо,
Она ће нам квара учинити!“ 10
Она њојзи тихо проговара:
„Муч’, јетрво, да те Бог убије,
И мене су браћа миловала!“
Сагиње се, у руку је љуби:
Поклони ми изум и тестијер, 15
На поклон ти хиљаду дуката!“
Превари је, уједе је гуја:
„Ето мрази и како ти драго!“
Кад је ноћи по акшаму било,
Онда скочи Хасанагиница, 20
Па ето је Фати у одају,
Украде јој ноже и синџире,
Па ето је коњма у подруме,
Она закла до два добра коња,
И крај њиха два сива сокола. 25
У .јутру је рано подранила,
Дворе мете, а уз дворе пјева:
„Узо час ви оба брата било,
Сестра ви се аси учинила,
Заклала ви оба коња врана, 30
И крај њиха два сокола сива!“
Кад то чула оба брата мила,
Оба брата на ноге скочила:
„Јеси л’, секо, браће ти живота?“
„Нисам, браћо, вашег ми живота, 35
Ножи јесу, моје руке нису!“
У том прошла једна хефта дана,
Па се скочи Хасанагиница,
Па ето је Фати у одају,
Украде јој ноже и синџире, 40
Она закла једно чедо лудо,
Лудо чедо Абдулаха сина.
Кад у јутру јутро освануло,
Говорила Алибеговица:
„Једа Бога чуда големога, 45
Што ми Авдо у бешици спава,
Што не иште у матере хране!“
Па полеће беши и јоргану,
Кад заклано чедо у бешици;
Она писну кајно гуја љута;“ 50
„Авај мени до Бога милога!"
Ал на врата Хасанагиница:
Узо час ви оба брата било,
Сестра ви се аси учинила,
Заклала је и то чедо лудо, 55
И ваше ће сатровати главе!“
Полећеше оба брата мила.
Полећеше у одају Фати,
Кад јој руке крваве до шака.
„Јеси л’, секо нашег ти живота, 60
Ти заклала чедо у бешици?“
Писка стоји лијепе ђевојке:
„Нисам браћо, вашег ми живота,
Ножи јесу, моје руке нису!“
До два брата чедо укопаше. 65
А вели им Хасанагиница:
„У з’о час ви оба брата било,
Вод’те секу из бијела двора,
И ваше ће сатровати главе!“
Фати иде братац Али-беже, 70
Па је секи тихо говорио:
Опремај се моја мила секо,
Да идемо у гору зелену,
Да беремо у ките цвијеће!
А она се јаду ошјетила, 75
Удри на се ђузел одијело,
Ситан бисер и дукате жуте,
И на главу стамболску чактију,
Поткићену јалдуз маџаријам,
Што су секи браћа доносила; 80
Па пођоше уз поље зелено,
Под биле се уфатише руке.
Кад су били кроз гору зелену,
Једно дрво сухо, увехнуло;
А вели јој братац Али-беже: 85
„Ну, погледај, мила моја секо,
Ово дрво сухо, увехнуло,
Ружно ти је њега погледати!“
Брату сека тихо проговара:
„Тако ј’сваки инсан под биједом!“ 90
Кад су мало у напредак били,
Наведе је крај другог дрвета,
Зелено је и обехарало;
А вели јој братац Али-беже:
„Ну, погледај, мила секо моја, 95
Дрвце фино и обехарало,
Липо ти је њега погледати!“
Брату сека тихо проговара:
„Таки ти је и сваки инсанак,
На ком, брате, нејима биједе!“ 100
Доведе је виш језера мутна,
На сред њега вита јела расте;
Вели Фати братац Али-беже:
„Дај ми, секо, воде у маштрафи,
Јер ме тешка освојила жеђа!“ 105
Јадна с’ Фата саже над језеро,
Да му даде воде у маштрафи;
Турнуше је браћа у језеро.
Ту је њојзи добра срећа била,
У ђевојке добра коса била, 110
Око вите завила се јеле,
А она се рукам уфатила,
Испела се јели у врхове,
Ту је била три бијела дана.
Лов ловили Шадрибеговићи, 115
Крај језера хрти налећеше,
Виђеше је хрти и огари,
Па их стаде штека ок’ језера;
У то доба бего Осман-бего.
Кад ђевојку очим опазио, 120
Он је њојзи тихо говорио:
„Што си, море, на јели зеленој —
Ал си вила, али утворица?“
Проговара лијепа ђевојка:
„Нит сам вила, нити утворица, 125
Већ ја јесам лијепа ђевојка,
Вади мене, мој по Богу брате!“
Проговара бего Осман-бего:
„Не брати ме, лијепа ђевојко!"
Па он сјаха с коња големога, 130
Веже дора за јелове гране,
Па отпаса мукадема паса,
Он дозивље лијепу ђевојку:
„Хај се спуштај низ јелу зелену!“
Тури краја мукадема паса: 135
„Држ’ се за то, лијепа ђевојко!“
А она се рукам уфатила,
Извади је из језера мутна,
Па је пита месом и погачом.
Пошто се је цура повратила, 140
Уђаха је за се на дорина,
Однесе је свом бијелу двору.
На вратима сусрета га мајка:
„Хајр иншалах, Осман-беже сине!
Каква си ми уловио лова?“ 145
Скиде Фату с коња големога:
„На ти, мајко, о злата јабуку
Мени љубу, теби хизмећара!“
Изведе је на бијелу кулу,
Па он оде на суд пред кадију, 150
И вјенча је за се за љубовцу.
Ту је била три године дана,
У годинам два сина родила.
Кад четврта настаде година,
Па се моли Османбеговица: 155
„Господаре, бего Османбего,
Дај ти мени изум и тестијер,
Да ја пишем књигу шаровиту,
А на руке бегу Али-бегу!“
Поклони јој изум и тестијер. 160
Стаде када ситну књигу писат,
Да јој братац на виђење дође
И снашица Алибеговица,
Да не воде брата Хасан-агу,
Ни снашицу Хасанагиницу“. 165
Кад кадуна књигу накитила,
Па је спреми брату Али-бегу:
„Чујеш мене, брате Али-беже!
Ко с’ бацио сестру у језеро,
Ето, брате, четири године, 170
Нађе мене бего Осман бего,
Осман бего Шандрибеговићу,
Извади ме из језера мутна,
Одведе ме свом бијелу двору,
Узе мене за вјерену љубу, 175
У двору сам два сина родила,
Па је мени жеља утужила —
Хајде брате мени на виђење
Са снашицом Алибеговицом,
Не води ми брата Хасан-агу, 180
Ни снашицу Хасанагиницу!“
Када брату ситна књига дође,
Књигу учи, грозне сузе рони:
„Благо мени о сад до вијека,
У животу моја сестра Фата!“ 185
Па он брата Хасан-агу виче,
Све му што је и како је каже.
А кад чуо братац Хасан ага,
Од очију сузу упуштио:
„Благо браћи, зар је жива сека 190
Зар ће браћу огријати сунце!“
Стадоше се у двору спремати,
Товаре јој девет сеисана,
Па пођоше секи на виђење;
За њим’ приста Хасанагиница, 195
Али-бег је са пута враћаше:
„Немој ићи, Хасанагинице,
Не да сестра теби у дворове!"
Ал залуду што је повраћаше,
Она неће да се врати млада. 200
Кад су били Фатимину двору,
Опази их са пенџера Фата,
Чим виђела, браћу познавала,
Па полеће авлији на врата:
„Благо секи брата Али-бега 205
И снашице Алпбеговице!“
Онда млада затворила врата;
„Нећеш 'вамо, брате Хасан-ага,
Ни снашице, Хасанагинице;
Боловала девет годин дана, 210
Кроз кости ти проницала трава,
А кроз ребра зелено омарје,
У омарју котиле се гује;
Нити могла живјет, ни умријет,
Док у мене халал не узела!“ 215
Њу је одмах забољела глава,
А од главе у срце додало;
Боловала девет годин дана.
Кад јој десна отпанула рука,
Па је своме аги говорила: 220
„Хасан ага, рад божјега хатра,
Ну ти узми моју десну руку,
Однеси је милој секи својој,
Не ће ли се секи ражалити,
Не ће л’ мени јадној халалити!“ 225
Хасан-ага за Бога хајаше,
Он јој узе ону десну руку,
Однесе је својој секи Фати;
На вратим га сека сусретала:
„Благо мени брата Хасан аге!“ 230
Он извади ону бјелу руку:
„Ево пешћеш, секо од снашице!“
А кад сека руку опазила,
Цикну, писну, побјеже у дворе,
И не шће јој млада халалити: 235
„Што с' радила, оно и патила!“
Поврати се братац Хасан ага.
Боловала за годину дана,
Док јој оба ока испадоше;
Ал се моли Хасанагиница: 240
„Хасан-ага, рад божјега хатра,
Ну ти узми срчали маштрафу,
У маштрафи оба ока врана,
Па их носи својој сестри Фати,
Не би ли се секи ражалило, 245
Хасан-ага за Бога хајаше,
И он узе оба ока врана,
Однесе их својој секи Фати;
На вратим га сестра суеретала;
„Благо мени, брата Хасан-аге!“ 250
Он јој дава срчали маштрафу,
У маштрафи до два ока врана:
„На ти, секо, пешћеш од снашице“
Она узе, па је говорила:
„Халал, брате, једној кучетини!“ 255
Тад се она с душом раставила,
И умрије несретница црна.[1]

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

  1. Упореди „Бос. Вилу“ 1896., стр. 362.—363.

Извор

Босанска вила, година ХVII, број 21 и 22, Сарајево, 30. новембар 1902, стр. 402-404.