[U svitu se naći ne mogaše]
U svitu se naći ne mogaše,
Što dva brata seku milovahu,
Od svakle joj milos donošahu,
Ponajpošlje nože i sindžire.
Muka bilo Hasanaginici, 5
Što su braća sestru milovali;
Pa govori svojoj jetrvici:
„Bogom sestro, Alibegovice,
Daj da seku braći omrznemo,
Ona će nam kvara učiniti!“ 10
Ona njojzi tiho progovara:
„Muč’, jetrvo, da te Bog ubije,
I mene su braća milovala!“
Saginje se, u ruku je ljubi:
Pokloni mi izum i testijer, 15
Na poklon ti hiljadu dukata!“
Prevari je, ujede je guja:
„Eto mrazi i kako ti drago!“
Kad je noći po akšamu bilo,
Onda skoči Hasanaginica, 20
Pa eto je Fati u odaju,
Ukrade joj nože i sindžire,
Pa eto je konjma u podrume,
Ona zakla do dva dobra konja,
I kraj njiha dva siva sokola. 25
U .jutru je rano podranila,
Dvore mete, a uz dvore pjeva:
„Uzo čas vi oba brata bilo,
Sestra vi se asi učinila,
Zaklala vi oba konja vrana, 30
I kraj njiha dva sokola siva!“
Kad to čula oba brata mila,
Oba brata na noge skočila:
„Jesi l’, seko, braće ti života?“
„Nisam, braćo, vašeg mi života, 35
Noži jesu, moje ruke nisu!“
U tom prošla jedna hefta dana,
Pa se skoči Hasanaginica,
Pa eto je Fati u odaju,
Ukrade joj nože i sindžire, 40
Ona zakla jedno čedo ludo,
Ludo čedo Abdulaha sina.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Govorila Alibegovica:
„Jeda Boga čuda golemoga, 45
Što mi Avdo u bešici spava,
Što ne ište u matere hrane!“
Pa poleće beši i jorganu,
Kad zaklano čedo u bešici;
Ona pisnu kajno guja ljuta;“ 50
„Avaj meni do Boga miloga!"
Al na vrata Hasanaginica:
Uzo čas vi oba brata bilo,
Sestra vi se asi učinila,
Zaklala je i to čedo ludo, 55
I vaše će satrovati glave!“
Polećeše oba brata mila.
Polećeše u odaju Fati,
Kad joj ruke krvave do šaka.
„Jesi l’, seko našeg ti života, 60
Ti zaklala čedo u bešici?“
Piska stoji lijepe đevojke:
„Nisam braćo, vašeg mi života,
Noži jesu, moje ruke nisu!“
Do dva brata čedo ukopaše. 65
A veli im Hasanaginica:
„U z’o čas vi oba brata bilo,
Vod’te seku iz bijela dvora,
I vaše će satrovati glave!“
Fati ide bratac Ali-beže, 70
Pa je seki tiho govorio:
Opremaj se moja mila seko,
Da idemo u goru zelenu,
Da beremo u kite cvijeće!
A ona se jadu ošjetila, 75
Udri na se đuzel odijelo,
Sitan biser i dukate žute,
I na glavu stambolsku čaktiju,
Potkićenu jalduz madžarijam,
Što su seki braća donosila; 80
Pa pođoše uz polje zeleno,
Pod bile se ufatiše ruke.
Kad su bili kroz goru zelenu,
Jedno drvo suho, uvehnulo;
A veli joj bratac Ali-beže: 85
„Nu, pogledaj, mila moja seko,
Ovo drvo suho, uvehnulo,
Ružno ti je njega pogledati!“
Bratu seka tiho progovara:
„Tako j’svaki insan pod bijedom!“ 90
Kad su malo u napredak bili,
Navede je kraj drugog drveta,
Zeleno je i obeharalo;
A veli joj bratac Ali-beže:
„Nu, pogledaj, mila seko moja, 95
Drvce fino i obeharalo,
Lipo ti je njega pogledati!“
Bratu seka tiho progovara:
„Taki ti je i svaki insanak,
Na kom, brate, nejima bijede!“ 100
Dovede je viš jezera mutna,
Na sred njega vita jela raste;
Veli Fati bratac Ali-beže:
„Daj mi, seko, vode u maštrafi,
Jer me teška osvojila žeđa!“ 105
Jadna s’ Fata saže nad jezero,
Da mu dade vode u maštrafi;
Turnuše je braća u jezero.
Tu je njojzi dobra sreća bila,
U đevojke dobra kosa bila, 110
Oko vite zavila se jele,
A ona se rukam ufatila,
Ispela se jeli u vrhove,
Tu je bila tri bijela dana.
Lov lovili Šadribegovići, 115
Kraj jezera hrti nalećeše,
Viđeše je hrti i ogari,
Pa ih stade šteka ok’ jezera;
U to doba bego Osman-bego.
Kad đevojku očim opazio, 120
On je njojzi tiho govorio:
„Što si, more, na jeli zelenoj —
Al si vila, ali utvorica?“
Progovara lijepa đevojka:
„Nit sam vila, niti utvorica, 125
Već ja jesam lijepa đevojka,
Vadi mene, moj po Bogu brate!“
Progovara bego Osman-bego:
„Ne brati me, lijepa đevojko!"
Pa on sjaha s konja golemoga, 130
Veže dora za jelove grane,
Pa otpasa mukadema pasa,
On dozivlje lijepu đevojku:
„Haj se spuštaj niz jelu zelenu!“
Turi kraja mukadema pasa: 135
„Drž’ se za to, lijepa đevojko!“
A ona se rukam ufatila,
Izvadi je iz jezera mutna,
Pa je pita mesom i pogačom.
Pošto se je cura povratila, 140
Uđaha je za se na dorina,
Odnese je svom bijelu dvoru.
Na vratima susreta ga majka:
„Hajr inšalah, Osman-beže sine!
Kakva si mi ulovio lova?“ 145
Skide Fatu s konja golemoga:
„Na ti, majko, o zlata jabuku
Meni ljubu, tebi hizmećara!“
Izvede je na bijelu kulu,
Pa on ode na sud pred kadiju, 150
I vjenča je za se za ljubovcu.
Tu je bila tri godine dana,
U godinam dva sina rodila.
Kad četvrta nastade godina,
Pa se moli Osmanbegovica: 155
„Gospodare, bego Osmanbego,
Daj ti meni izum i testijer,
Da ja pišem knjigu šarovitu,
A na ruke begu Ali-begu!“
Pokloni joj izum i testijer. 160
Stade kada sitnu knjigu pisat,
Da joj bratac na viđenje dođe
I snašica Alibegovica,
Da ne vode brata Hasan-agu,
Ni snašicu Hasanaginicu“. 165
Kad kaduna knjigu nakitila,
Pa je spremi bratu Ali-begu:
„Čuješ mene, brate Ali-beže!
Ko s’ bacio sestru u jezero,
Eto, brate, četiri godine, 170
Nađe mene bego Osman bego,
Osman bego Šandribegoviću,
Izvadi me iz jezera mutna,
Odvede me svom bijelu dvoru,
Uze mene za vjerenu ljubu, 175
U dvoru sam dva sina rodila,
Pa je meni želja utužila —
Hajde brate meni na viđenje
Sa snašicom Alibegovicom,
Ne vodi mi brata Hasan-agu, 180
Ni snašicu Hasanaginicu!“
Kada bratu sitna knjiga dođe,
Knjigu uči, grozne suze roni:
„Blago meni o sad do vijeka,
U životu moja sestra Fata!“ 185
Pa on brata Hasan-agu viče,
Sve mu što je i kako je kaže.
A kad čuo bratac Hasan aga,
Od očiju suzu upuštio:
„Blago braći, zar je živa seka 190
Zar će braću ogrijati sunce!“
Stadoše se u dvoru spremati,
Tovare joj devet seisana,
Pa pođoše seki na viđenje;
Za njim’ prista Hasanaginica, 195
Ali-beg je sa puta vraćaše:
„Nemoj ići, Hasanaginice,
Ne da sestra tebi u dvorove!"
Al zaludu što je povraćaše,
Ona neće da se vrati mlada. 200
Kad su bili Fatiminu dvoru,
Opazi ih sa pendžera Fata,
Čim viđela, braću poznavala,
Pa poleće avliji na vrata:
„Blago seki brata Ali-bega 205
I snašice Alpbegovice!“
Onda mlada zatvorila vrata;
„Nećeš 'vamo, brate Hasan-aga,
Ni snašice, Hasanaginice;
Bolovala devet godin dana, 210
Kroz kosti ti pronicala trava,
A kroz rebra zeleno omarje,
U omarju kotile se guje;
Niti mogla živjet, ni umrijet,
Dok u mene halal ne uzela!“ 215
Nju je odmah zaboljela glava,
A od glave u srce dodalo;
Bolovala devet godin dana.
Kad joj desna otpanula ruka,
Pa je svome agi govorila: 220
„Hasan aga, rad božjega hatra,
Nu ti uzmi moju desnu ruku,
Odnesi je miloj seki svojoj,
Ne će li se seki ražaliti,
Ne će l’ meni jadnoj halaliti!“ 225
Hasan-aga za Boga hajaše,
On joj uze onu desnu ruku,
Odnese je svojoj seki Fati;
Na vratim ga seka susretala:
„Blago meni brata Hasan age!“ 230
On izvadi onu bjelu ruku:
„Evo pešćeš, seko od snašice!“
A kad seka ruku opazila,
Ciknu, pisnu, pobježe u dvore,
I ne šće joj mlada halaliti: 235
„Što s' radila, ono i patila!“
Povrati se bratac Hasan aga.
Bolovala za godinu dana,
Dok joj oba oka ispadoše;
Al se moli Hasanaginica: 240
„Hasan-aga, rad božjega hatra,
Nu ti uzmi srčali maštrafu,
U maštrafi oba oka vrana,
Pa ih nosi svojoj sestri Fati,
Ne bi li se seki ražalilo, 245
Hasan-aga za Boga hajaše,
I on uze oba oka vrana,
Odnese ih svojoj seki Fati;
Na vratim ga sestra sueretala;
„Blago meni, brata Hasan-age!“ 250
On joj dava srčali maštrafu,
U maštrafi do dva oka vrana:
„Na ti, seko, pešćeš od snašice“
Ona uze, pa je govorila:
„Halal, brate, jednoj kučetini!“ 255
Tad se ona s dušom rastavila,
I umrije nesretnica crna.[1]
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
