[У нашега витешкога кнеза]
У нашега витешкога кнеза,
Лијепа ћерка, Драгомир дјевојка!
На руци јој девет прстенова,
Сваки вриједи до девет градова,
Сама бурма вриједи Цариграда! 5
Око паса бисер и камење,
Пред којим се вечерати може,
У пол ноћи, кано у пол дана;
На рукама двоје навлачине[1],
И то двоје од сувога злата, 10
Које стаје два товара блага;
На ногама од злата пачмаге,
Вриједе дванајст коња потковани!
То дочује једно турско момче,
Право иде витезовом двору, 15
И он нађе књегињу госпоју
Турски јој је Бога називао.
Не разумије књегиња госпоја,
Већ разумије Драгомир дјевојка:
"Стара мајко, старо добро моје, 20
Ишће момче лађане водице!"
"Драгомирка, драго срце моје,
Узми кундер у бијеле руке,
Подај њему лађане водице!"
То послуша Драгомир дјевојка, 25
Узме кундер у бијеле руке,
Даде њему лађане водице.
Неће момче воде ни гледати,
Већ он гледа Драгомир дјевојку!
Ал' говори турско момче младо; 30
"Ој Бога ти, књегиња госпоја,
Би л' ми дала своју Драгомирку?"
"Не будали турско момче младо,
Удала се моја Драгомирка,
За онога Секулу нетјака; 35
У Секуле добар коњиц чило[2],
То је чило објесио крила,
Конда му је у помоћи вила!"
Открену се турско момче младо,
Па он оде пашиноме двору; 40
Нађе пашу на столу сједећи.
Турски му је Бога називао:
"Божја помоћ, пашо господине!"
На бритку се сабљу наслонио,
Са сабље ће право говорити: 45
"Каку сам ја љепоту видио,
Те љепоте на свијету нема;
Ко у нашег витешкога кнеза -
Лијепа ћерка, Драгомир дјевојка!
На руци јој девет прстенова, 50
Свака вриједи до девет градова,
Сама бурма вриједи Цариграда!
Око паса бисер и камење,
Пред којим се вечерати може,
У пол ноћи, кано у пол дана; 55
На рукама двоје навлачине,
Обадвоје од сувога злата,
Који стоје два товара блага!
На ногама од злата пачмаге,
Вриједе дванајст коња потковани 60
Књигу пише паша господине,
Књигу пише, витешкоме кнезу:
Да му дође сутра око подне,
Да поведе Драгомир дјевојку!
Књигу гшше сад витешки кнеже, 65
Књигу пише Секули нетјаку:
"ОЈ Секула, мој једини зете,
Дођи сутра уји на ужину,
Оће паша да отме дјевојку!"
Купи Секул момке нежењене, 70
И под момке коње нејашене,
Они иду старцу на ужину.
Метну коње у доње подруме,
А јунаке на горње чардаке.
Кад су они уж'ну ужинали, 75
Они иду паши господину.
Нађу пашу на столу сједећи.
Ал' говори Секула нетјаче:
"О мој пашо, тебе жалост снашла,
Кажи право, што си мене звао!" 80
Ал' говори паша господине:
"Драгомирка, драго срце моје,
Ил' се волиш пашиница звати,
Или млада за јунака поћи?
Ил' код њега ти свилу носити, 85
Ил' код мене по свили одити!"
Ал' је свако женско неразумно,
Дуге косе, а кратке памети:
"Ја се волим пашиница звати,
Него млада за јунака поћи!" 90
Ал' говори Секула нетјаче:
"Драгомирка, драго срце моје,
Зар ћеш турску вјеру преволити,
И ришћанску вјеру оставити -
Проклето ти млијеко материно!"95
