Утопник не сквасио кошуље
Да знате, браћо, ђе сам данас био и шта сам видио, од чуда бисте се објема рукама крстили и не бисте ми вјеровали. Ама ћу вам причати: превожасмо се преко воде у лађи,
— ја мислим бјеше нас про педесет душа, — док лађару прште гужба на веслу те се превали и обали двојицу — тројицу; у то се лађа нагну и попадаше ље пе-шестиња, те тројицу куртарисасмо а два нам потопуше. Но Бог нанесе у лађи два добра пливача, па јуришиће за њима, и једнога повратисмо жива, а један нам умрије. Па хоћете ли ми вјеровати: ни на
једноме ни на другоме не бјеше оквашена кошуља! (Чуде се и мисле). — То је бош лакрдија у то не може бити истина. — А ја вам се кунем небом и земљом да је сушта истина. — Питање: може ли бити истина али не? — Не може. — Може, јер су били обојица сељани, а сиромаси, па није имао ни један ни други онај час кошуље на себе.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 198.