Вино пије Вилић Усеине,
Служи му га незнан челебија,
На њему је бејаз хантерија,
Свилом ш'вено, златом извезено:
Ал' то није незнан челебија, 5
Већ то била Умија ђевојка;
Она мниде, нико је не види,
Ал' то види Кумрија робиња,
Трком трче, те госпођи каже:
„Госпођице, Козир беговице! 10
„Вино пије Вилић Усеине
„На ливади под нашијем двором,
„Служи му га незнан челебија,
„Ал' то није незнан челебија,
„Већ Умија, лијепа ђевојка.“ 15
Кад то зачу Козир беговица,
Робињици шамар ударила:
„Муч', Кумрија, дуго јадна била!
„Ено Уме на бијелој кули,
„Ђе Умија ситан везак везе.“ 20
Па изиђе на бијелу кулу.
Кад Умије на кули не бјеше,
Ђерђев јој се по одаји ваља,
На ђерђеву Фесак тунофеса,
А по фесу сићани дукати, 25
Тада се је јаду досјетила.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 164-165.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 366-367.
