Уздигла си мене...

Уздигла си мене...  (1865)  Писац: Исидор Ћирић

Уздигла си мене горе
Над животом гњили људи,
Ужегла си лучу светлу
У млађани моји груди.

Уздигла си душу моју
До врлина светлог виса,
Што се бори с облацима,
Нит се боји грома близа.

Смерно цвеће мирисаво,
Познаје га срце моје,
И бере га, а чува се
Отровнога дивне боје.

И већ овде, на том свету,
Ја уживам рајске сласти,
А ко овде рај ужива,
Ни са неба неће пасти.

Па је л’ чудо, ој богињо,
Што тек теби дижем гласе,
И што само тебе славим,
Ој љубави, о мој спасе!

Извор

1865. Вила, лист за забаву, књижевност и науку. Година прва, број 16, стр. 197-198.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Исидор Ћирић, умро 1893, пре 131 година.