Удаје се Алибеговица,
Од помаме од девет синова.
Остаје јој једно чедо лудо.
Кад дијете за мејтефа било,
Браћа брата у мејтеф премала — 5
У мејтефу за седам година.
Он се моли милој браћи својој:
„Ђе је кабур миле наше мајке,
Милој мајци да проучим јасин“.
Њему браћа мила говораху: 10
„Није наша преминула мајка,
Већ се наша преудала мајка!“
Моли им се братац Мухамеде:
„Да идемо мајци у походе!“
Стадоше се браћа опремати — 15
Сваки носи на ћагету дибу,
А Мухамед седефли бешику,
У чем га је оставила мајка
Кад су били материну двору,
Ту су нашли Кумрију робињу: 20
„Хајде трчи у бијеле дворе,
Па ти кажи на муштулук мајци.
Ево теби до девет синова!“
Кумријица у двор полећела:
„Дај муштулук, моја госпојице, 25
Ево теби до девет синова“.
Она хити огру са ђердана:
„Нај то теби, моја Кумријице,
Да се мени више задесило,
И боље би тебе даровала!“ 30
У то доба све девет синова.
Ту су били цијел мјесец дана;
Стадоше се ђеца опремати,
Па пођоше свом бијелу двору.
Кад је мајка ђецу испратила, 35
Па се врати кули на чардаке,
Она узе срчали дурбина,
Она гледа ђеце деветеро,
Кад их оте гора и планина,
Онда мајка пјесму запјевала: 40
„Ђецо моја, до девет синова,
Вашу мајку прешјенуло сунце!“
Ничице је на земљу панула,
Млидијаху да се саонула,
А кадуна давно премниула. 45
И умрије жалосна јој мајка.[1]
