Udaje se Alibegovica,
Od pomame od devet sinova.
Ostaje joj jedno čedo ludo.
Kad dijete za mejtefa bilo,
Braća brata u mejtef premala — 5
U mejtefu za sedam godina.
On se moli miloj braći svojoj:
„Đe je kabur mile naše majke,
Miloj majci da proučim jasin“.
Njemu braća mila govorahu: 10
„Nije naša preminula majka,
Već se naša preudala majka!“
Moli im se bratac Muhamede:
„Da idemo majci u pohode!“
Stadoše se braća opremati — 15
Svaki nosi na ćagetu dibu,
A Muhamed sedefli bešiku,
U čem ga je ostavila majka
Kad su bili materinu dvoru,
Tu su našli Kumriju robinju: 20
„Hajde trči u bijele dvore,
Pa ti kaži na muštuluk majci.
Evo tebi do devet sinova!“
Kumrijica u dvor polećela:
„Daj muštuluk, moja gospojice, 25
Evo tebi do devet sinova“.
Ona hiti ogru sa đerdana:
„Naj to tebi, moja Kumrijice,
Da se meni više zadesilo,
I bolje bi tebe darovala!“ 30
U to doba sve devet sinova.
Tu su bili cijel mjesec dana;
Stadoše se đeca opremati,
Pa pođoše svom bijelu dvoru.
Kad je majka đecu ispratila, 35
Pa se vrati kuli na čardake,
Ona uze srčali durbina,
Ona gleda đece devetero,
Kad ih ote gora i planina,
Onda majka pjesmu zapjevala: 40
„Đeco moja, do devet sinova,
Vašu majku prešjenulo sunce!“
Ničice je na zemlju panula,
Mlidijahu da se saonula,
A kaduna davno premniula. 45
I umrije žalosna joj majka.[1]
