Удаја ћурћићеве Маре

Вино пију седам Склађанина
У некоме Складу, граду белом.
Кад се мало вина поднапили,
Почели се у вину хвалити,
Који хвали своју стару мајку,
Који хвали своју милу сеју,
Који хвали своју љубу верну.
Кутуз ћути, ништа не говори,
Већ говори слуга Радојица:
„У нашем у Складу, граду белом,
„Девојка је ћурчића Марија,
„Када шеће, једва плећа креће
- „Пусто срце како пући не ће! -
„Кад се смеје, канда сунце греје,
„Кад говори, канда бисер рони:
„То би љуба за Кутуза мога."
Кад је Кутуз саслушао речи,
Кутуз иде своме двору белом,
Па говори остарелој мајци:
„Узми, мајко, јабуку од злата,
„Па ти иди ћурчијића двору,
„Па ми проси ћурчића Марију.“ -
„Чедо моје, Кутуз-дел-Алија,
Ти си Турчин, Марија Влахиња,
„Не ће дати веру за неверу
„Да б' се млада не удала." -
„Иди, мајко ћурчијића двору,
„Па ми проси ћурчијића Мару,
„Ако не хте за мене да пође,
„Ја ћу знати, шта ћу учинити.“
Узе мајка јабуку од злата,
Оде мајка ћурчијића двору,
Покуцкује прстеном у врата.
Од двора је нико не опази,
Већ опази Марија Влахиња,
Прихвати је за десницу руку,
Одведе је на горње чардаке,
Наслужи јој једну чашу вина,
П' она седе за ђерђев да везе.
Ал' говори Кутузова мајка:
„Чедо моје, Марија Влахиња,
„Би л' ти пошла за Кутуза мога?“
Насмеја се Марија Влахиња:
„Бог ми с тобом, Кутузова мајко,
„Кутуз Турчин, а ја сам Влахиња,
„Не ћу дати веру за неверу,
„Да б' се млада никад не удала.“
Оде мајка своме двору белом.
Ал' говори Кутуз-дел-Алија:
„Шта говори Марија Влахиња?“ -
„Зло говори, не проговорила!
„Не ће дати веру за неверу,
„Да б' се млада никад не удала."
Кад је Кутуз саслушао речи,
Он сагради висока чардака,
На чардаке поставио стражу.
Бубњи бију по свом Складу граду:
„Ако с' ко год нађе од Маџара,
„Ил' од Срба, или од Шокаца,
„Ил' од Влаха или од Турака,
„Да испроси Марију Влахињу,
„Нек Кутузу иде на мегдана."
Кад је прошла годиница дана,
Опраља се Кутуз-дел-Алија,
Да он иде сестри у походе.
То зачула Марија Влахиња,
Писмо пише од Сења Ивану:
„Јеси чуо, од Сења Иване,
„Ако си рад да љубиш девојку,
„Купи свате хајде по менека.
„Није дома Кутуз-дел-Алија,
„Није дома, не дошао мајци!
„Отишао сестри у походе.“
Кад је Иван књигу разгледао,
Брже купи кићене сватове,
Право иде Складу, граду белом.
Намера га намерила лепа,
Те је с миром у двор ушетао,
Те га нује опазила стража.
Кад је чуо слуга Радојица,
Он притеже на коњу колане,
Са три хвата успропнице скаче,
Са четири напред унапредак,
Право иде у Удбиња града.
Текем Кутуз чашу вина прима,
А допаде слуга Радојица:
„Брже хајде, Кутуз-дел- Алија,
„Удаје се Марија Влахиња,
„Одведе је од Сења Иване.
Кад је Кутуз саслушао речи,
Он подиже барде и лубaрде,
Право иде у гору зелену,
Па он чека кићене сватове.
Чекао их за три летња дана,
За три дана и три ноћи тaвне.
Кад четврти данак освануо,
Али иде Иван са сватови:
Три тут пуче три ста лубарада,
Земљи паде стотина сватова.
Од сватова нико не остаде,
Већ остаде Марија Влахиња,
И остаде Кутуз-дел-Алија,
И остаде од Сења Иване.
Узели се млади по појасу,
Носили се за три летња дана,
За три дана и три ноћи тaвне.
Кад четврти данак освануо,
Ал' беседи од Сења Иване:
„Душо моја, Марија Влахиња,
„Је л' помози мене, је л' Кутузу."
Ал' беседи Марија Влахиња:
„Ди се носе до две мушке главе,
„Ту не треба једна женска рука.
„Оба млада, оба сте ми драга,
Кој' остане, за њега ћу поћи.“
Кад је Иван саслушао речи,
Трже ноже од свилна појаса,
Па удара Кутуз-дел-Алију.
Како га је лако ударио,
Са црном га земљом саставио.
Па говори од Сења Иване:
„Да распорим ја овог јунака,
„Да ја видим срце у јунака."
Кад распори Кутуз-дел-Алију,
У Кутуза три срца имају:
Једно му се срце уморило,
А друго се срце разиграло,
А на трећем љута гуја спава.
Па говори гуја са срдашца:
„Мол' се бога, од Сења Иване,
„Што је мене санак ухватио,
„Ти се не би наносио главе.“

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 137-141.