Udaja ćurćićeve Mare

Vino piju sedam Sklađanina
U nekome Skladu, gradu belom.
Kad se malo vina podnapili,
Počeli se u vinu hvaliti,
Koji hvali svoju staru majku,
Koji hvali svoju milu seju,
Koji hvali svoju ljubu vernu.
Kutuz ćuti, ništa ne govori,
Već govori sluga Radojica:
„U našem u Skladu, gradu belom,
„Devojka je ćurčića Marija,
„Kada šeće, jedva pleća kreće
- „Pusto srce kako pući ne će! -
„Kad se smeje, kanda sunce greje,
„Kad govori, kanda biser roni:
„To bi ljuba za Kutuza moga."
Kad je Kutuz saslušao reči,
Kutuz ide svome dvoru belom,
Pa govori ostareloj majci:
„Uzmi, majko, jabuku od zlata,
„Pa ti idi ćurčijića dvoru,
„Pa mi prosi ćurčića Mariju.“ -
„Čedo moje, Kutuz-del-Alija,
Ti si Turčin, Marija Vlahinja,
„Ne će dati veru za neveru
„Da b' se mlada ne udala." -
„Idi, majko ćurčijića dvoru,
„Pa mi prosi ćurčijića Maru,
„Ako ne hte za mene da pođe,
„Ja ću znati, šta ću učiniti.“
Uze majka jabuku od zlata,
Ode majka ćurčijića dvoru,
Pokuckuje prstenom u vrata.
Od dvora je niko ne opazi,
Već opazi Marija Vlahinja,
Prihvati je za desnicu ruku,
Odvede je na gornje čardake,
Nasluži joj jednu čašu vina,
P' ona sede za đerđev da veze.
Al' govori Kutuzova majka:
„Čedo moje, Marija Vlahinja,
„Bi l' ti pošla za Kutuza moga?“
Nasmeja se Marija Vlahinja:
„Bog mi s tobom, Kutuzova majko,
„Kutuz Turčin, a ja sam Vlahinja,
„Ne ću dati veru za neveru,
„Da b' se mlada nikad ne udala.“
Ode majka svome dvoru belom.
Al' govori Kutuz-del-Alija:
„Šta govori Marija Vlahinja?“ -
„Zlo govori, ne progovorila!
„Ne će dati veru za neveru,
„Da b' se mlada nikad ne udala."
Kad je Kutuz saslušao reči,
On sagradi visoka čardaka,
Na čardake postavio stražu.
Bubnji biju po svom Skladu gradu:
„Ako s' ko god nađe od Madžara,
„Il' od Srba, ili od Šokaca,
„Il' od Vlaha ili od Turaka,
„Da isprosi Mariju Vlahinju,
„Nek Kutuzu ide na megdana."
Kad je prošla godinica dana,
Opralja se Kutuz-del-Alija,
Da on ide sestri u pohode.
To začula Marija Vlahinja,
Pismo piše od Senja Ivanu:
„Jesi čuo, od Senja Ivane,
„Ako si rad da ljubiš devojku,
„Kupi svate hajde po meneka.
„Nije doma Kutuz-del-Alija,
„Nije doma, ne došao majci!
„Otišao sestri u pohode.“
Kad je Ivan knjigu razgledao,
Brže kupi kićene svatove,
Pravo ide Skladu, gradu belom.
Namera ga namerila lepa,
Te je s mirom u dvor ušetao,
Te ga nuje opazila straža.
Kad je čuo sluga Radojica,
On priteže na konju kolane,
Sa tri hvata uspropnice skače,
Sa četiri napred unapredak,
Pravo ide u Udbinja grada.
Tekem Kutuz čašu vina prima,
A dopade sluga Radojica:
„Brže hajde, Kutuz-del- Alija,
„Udaje se Marija Vlahinja,
„Odvede je od Senja Ivane.
Kad je Kutuz saslušao reči,
On podiže barde i lubarde,
Pravo ide u goru zelenu,
Pa on čeka kićene svatove.
Čekao ih za tri letnja dana,
Za tri dana i tri noći tavne.
Kad četvrti danak osvanuo,
Ali ide Ivan sa svatovi:
Tri tut puče tri sta lubarada,
Zemlji pade stotina svatova.
Od svatova niko ne ostade,
Već ostade Marija Vlahinja,
I ostade Kutuz-del-Alija,
I ostade od Senja Ivane.
Uzeli se mladi po pojasu,
Nosili se za tri letnja dana,
Za tri dana i tri noći tavne.
Kad četvrti danak osvanuo,
Al' besedi od Senja Ivane:
„Dušo moja, Marija Vlahinja,
„Je l' pomozi mene, je l' Kutuzu."
Al' besedi Marija Vlahinja:
„Di se nose do dve muške glave,
„Tu ne treba jedna ženska ruka.
„Oba mlada, oba ste mi draga,
Koj' ostane, za njega ću poći.“
Kad je Ivan saslušao reči,
Trže nože od svilna pojasa,
Pa udara Kutuz-del-Aliju.
Kako ga je lako udario,
Sa crnom ga zemljom sastavio.
Pa govori od Senja Ivane:
„Da rasporim ja ovog junaka,
„Da ja vidim srce u junaka."
Kad raspori Kutuz-del-Aliju,
U Kutuza tri srca imaju:
Jedno mu se srce umorilo,
A drugo se srce razigralo,
A na trećem ljuta guja spava.
Pa govori guja sa srdašca:
„Mol' se boga, od Senja Ivane,
„Što je mene sanak uhvatio,
„Ti se ne bi nanosio glave.“

Izvor

B.M. 1875. Srpske narodne pesme. Pančevo, Naklada i štamparija braće Jovanovića. str. 137-141.