Туркиња што воли

0001 Књигу пише Ченгић Бећир-паша
0002 па ј’ оправи у Приморје дивно,
0003 у лијепу Грбљу питомоме,
0004 у сокола Мирковића Вука.
0005 Овако га паша поздравјаше:
0006 "Мирковићу, драги побратиме!
0007 Хоћу ти се оженити, побре,
0008 дивном шћером од Босне везира
0009 нејмам брата, нејмам братучеда,
0010 који би ми био за ђевера;
0011 дођи мени, побре у сватове,
0012 да ми були будеш за ђевера."
0013 Кад сердара књига допанула,
0014 каде виђе што му Турчин пише,
0015 ођеде се што море најљепше
0016 пак усједе коњу на рамена.
0017 Иде Вуче преко Горе Црне,
0018 докле дође на Чево крваво
0019 у својега богом побратима,
0020 у витеза војводе Ђукана,
0021 ту је сердар конак учинио.
0022 Кад је било о зори бијелој,
0023 ондоле се сердар подигао,
0024 иде право на кршно Загорје.
0025 Кад Мирковић у Ченгића дође,
0026 дивно га је паша дочекао,
0027 доста дава пива и јестива.
0028 А кад су се вина понапили,
0029 поче паша игре свакојаке.
0030 Мирковић је јунак од старине,
0031 пак у сваку пашу добиваше.
0032 Мирковићу Ченгић огвораше:
0033 "Побратиме, Вуче каурине!
0034 Ти нијеси срца јуначкога,
0035 ако коња разиграт нећемо
0036 да видимо ко је бољи јунак."
0037 Кад Мирковић пашу разумио,
0038 пак витеза коња ражљутио,
0039 ћера пашу до градскије’ вратах,
0040 до градскије’ вратах од Травника.
0041 Све излази мало и велико
0042 да гледају Вука Мирковића.
0043 Кад изађе мајка и ђевојка,
0044 Ченигћ-паше млада вјереница,
0045 ту ђевојка мајци говораше:
0046 "А тако ти, моја мила мајко!
0047 Они Турчин од кога је града?
0048 Диван ти је три га јада била!"
0049 А ђевојци мајка говорила:
0050 "Мучи, ћерце, стале ти каменом"
0051 Оно није турско момче младо,
0052 него сердар Мирковићу Вуче,
0053 од Приморја од земље словинске."
0054 А ђевојка мајци говорила:
0055 "Мајко моја, дуго јадна била!
0056 Волијах би Мирковића Вука
0057 само гола, у кошуљи танкој,
0058 него пашу, мога вјерника,
0059 свег’ у свили и у сувом злату!"
0060 А кад мајка разумје ђевојку,
0061 листо она танку књигу пише,
0062 па је посла паши зету своме;
0063 "Зете драги, Ченгијћ Бећир-пашо!
0064 Да си спрешно мене у дворове,
0065 ол’ ђевојка твоја бити неће."
0066 А кад пашу књига допанула,
0067 спрешно пође були у дворове.
0068 Пуница му своја говораше:
0069 "Ја сам, зете, за те поручила
0070 да изгубиш Вука Мирковића.
0071 Ћерица моја, твоја вјереница,
0072 не њега се, кучка, преставила."
0073 А младо јој момче одговара:
0074 "Мучи, було, бог да те убије!
0075 Срамота је и мене и тебе,
0076 да ми Вука ође изгубимо;
0077 но кад сјутра био данак сване,
0078 кад се дигну кићени сватови,
0079 бић’ у свате Мирковићу вуче;
0080 ево тебе турску вјеру давам,
0081 кад будемо на првом конаку,
0082 објесићу Вука у планину,
0083 једној јели, конопом јединијем,
0084 да не види Грбља питомога."
0085 А кад био данак освануо,
0086 дигнуше се кићени сватови,
0087 отидоше зеленом планином.
0088 Кад су били на првом конаку,
0089 пак се сташе Турци разговарат,
0090 да објесе Мирковића Вука
0091 прије сунца и зоре бијеле.
0092 То све слуша лијепа ђевојка.
0093 А кад, брате, Турци вечерали,
0094 сви поспали кано и поклани,
0095 ал’ не спава лијепа ђевојка,
0096 него млада на ноге скочила,
0097 Мирковићу пође под чадоре.
0098 Ал’ Мирквић јоште пије вино,
0099 па ђевојци сердар говораше:
0100 "Ој, ђевојко, бог те не убио!
0101 Ал’ си млада љуто престарала,
0102 ал’ у тебе чудо је велико,
0103 те си к мене дошла под чадоре?"
0104 Ђевојка му млада одговара:
0105 "Луда главо, Мирковић сердаре!
0106 Ол’ не видиш, јадна твоја мајка,
0107 да те мисле Турци објесити,
0108 но бјежимо Грбљу питомоме!"
0109 Кад Мирковић разумје ђевојку,
0110 од земље је на ноге скочио,
0111 побјегоше зеленом планином.
0112 Здраво дође Грбљу питомоме
0113 и доведе Туркињу ђевојку;
0114 покрсти је, пак је узе за се,
0115 а то Јела једва дочекала.