Трагедија женске еманципације
Почећу са једним признањем: без обзира на све политичке и економске теорије које се баве фундаменталним разликама које постоје међу разним групама унутар људске расе, без обзира на све класне и расне разлике, без обзира на све вештачке границе које раздвајају женска права и мушка права, тврдим да постоји тачка где се ове разлике могу укрстити и постати једна савршена целина.
Не мислим да овом тезом предлажем примирје. Општи друштвени антагонизам који је сада овладао нашим целокупним јавним животом, изазван снагом супростављених и контрадикторних интереса, доживеће потпун слом када реорганизација нашег друштвеног живота заснована на принципима економске правде постане реалност.
Мир или хармонија међу половима и индивидуама не мора бити заснован на плитком изједнечавању свих људских бића; нити се овде позива на елиминацију индивидуалних карактеристика и особина. Проблем са којим се ми данас суочавамо и којег треба у најближој будућности решити је како остати свој, а ипак бити у хармонији са другима, како саосећати дубоко са свим људским бићима, а ипак задржати своје властите карактеристичне квалитете. Чини ми се да ово може бити полазна тачка око које могу да се сложе, без антагонизма и супростављања масе и појединац, мушкарац и жена. Мото не треба да буде – опростите једно другом, већ – разумите једно друго. Често цитирана реченица госпође де Стал: “Разумети све значи опростити све”, ми се никада није нарочито свидела, мирише на исповест, опростити другом људском бићу одаје став фарисејске супериорности. Довољно је разумети друго људско биће. Признање делимично представља фундаментални аспект мојих погледа на еманципацију жена и утицаја те еманципације на цео пол.
Еманципација треба да омогући жени да испољи своју људскост у најбољем смислу. Да све оно што у њој жуди да се потврди и да буде активно, досегне своје потпуне могућности; све вештачке ограде треба срушити и пут ка већој слободи очистити од вековних трагова потчињености и ропства.
Ово је био првобитан циљ женске еманципације. Али досадашњи резултати су изоловали жену и украли јој извор среће која је њој тако битна. Само спољна еманципација учинила је савремену жену вештачким бићем, која подсећа на производе француске хортикултуре где су дрвеће и жбунови обрезани у облику арабески, пирамида, точкова и венаца; она узима било који облик само не онај који би имала да њени властити унутрашњи квалитети могу да дођу до изражаја. Тако вештачки узгајане биљке женског пола могу се наћи у великом броју, нарочито у такозваним интелектуалним сферама нашег живота.
Слобода и једнакост за жене! Колико су наде и очекивања пробудиле ове речи када су их први пут изговорили најумнији и најхрабрији људи данашњице. Сунце ће свим својим сјајем и славом обасјати нови свет; у том свету жена ће бити слободна да управља својом судбином – тај циљ је свакако вредан великог ентузијазма, храбрости, упорности и бескрајног напора огромног броја пионира, мушкараца и жена који су жртвовали све у борби против света пуног предрасуда и незнања.
И моје наде такође иду ка том циљу, али ја сматрам да еманципација жене, онако како се данас схвата и практично примењује, није успела да оствари тај циљ. Сада је жена суочена са неопходношћу да треба да се еманципује од еманципације, ако заиста жели да буде слободна. Ово можда звучи парадоксално, али је ипак сасвим истинито.
Шта је она добила еманципацијом? Право гласа у неколико држава. Да ли је то очистило наш политички живот као што су добронамерни заступници предвиђали? То се у сваком случају није догодило. Успут желим да кажем, крање је време да људи са једноставним, испразним расуђивањем престану да говоре о корупцији у политици тоном ђака приватне школе. Корупција у политици нема никакве везе са моралом или са лабавим моралом разних политичких личности. Узрок је потпуно материјалне природе. Политика је одраз пословног и индустријског света, чије су одреднице: “Узети је светије него дати”; “Купи јефтино, продај скупо”; “Једна прљава рука пере другу”. Нема никакве наде да ће жена, са својим правом гласа, икада прочистити политику.
Еманципација је донела жени економску једнакост са мушкарцем; она може да бира властиту професију и занат, али физички недовољно припремљена да се такмичи са мушкарцем, често је приморана да исцрпљује сву своју снагу, сву своју виталност, и напрегне сваки нерв да би постигла своју вредност на тржишту. Врло мали број жена успе; чињеница је да се женама професоркама, лекаркама, правницама, архитектама и инжињеркама не поклања исто поверење, нити оне добијају исту плату као мушкарци. А оне жене које досегну ту привлачну једнакост, то обично постигну на штету свог физичког и психичког здравља. А што се тиче велике масе младих радница и жена из радничке класе – колико се то независности добија ако се скученост и недостатк слободе који влада код куће, замени скученошћу и недостатком слободе једне фабрике, конфекцијске мануфактуре, робне куће или канцеларије? Поред тога, жене су оптерећене и одржавањем “дома слатког дома”– хладним, досадним, неповезаним и неинвентивним послом – а то све треба урадити после радног времена. Та предивна независност! Није ни чудо што је стотине девојака спремно да прихвати прву брачну понуду, мртве уморне од своје “независности” иза пулта, за писаћом или шиваћем машином. Спремне су да се удају исто колико и девојке из средње класе, које жуде да збаце узде родитељске надмоћи. Такозвана независност која доноси зараду довољну само за пуко преживљавање и није толико привлачна, толико идеална, да би се очекивало да ће жене све жртвовати због ње. Најзад, та наша толико хваљена независност је један спор процес који убија и гуши женску природу, њен љубавни и матерински инстинкт.
Па ипак, положај раднице је много природнији и хуманији од положаја њене, на изглед срећније сестре, чија се професија сматра културнијом, која је професорка, лекарка, адвокатица, инжињерка, итд, и која мора да изгледа и да се понаша достојанствено док јој унутрашњи живот постаје празан и мртав.
Недовољна ширина садашњег концепта женске еманципације; страх да се заволи човек који јој није раван; страх да ће је љубав лишити слободе и независности; ужас да ће је љубав или радост материнства омести у потпуној посвећености својој професији – све ово чини од савремене еманциповане жене опсесивну весталку пред којом се живот са великим и оплемењујућим тугама и бескрајним радостима одвија, а да јој при том не дотакне или не обухвати душу.
Еманципација, како је схвата већина заговорника и присталица, има исувише узак распон да би дозволила ону безграничну љубав и екстазу у дубоким емоцијама коју праве жене, љубавнице и мајке налазе у слободи.
Трагедија жене која издржава саму себе и која је економски независна, није у томе што она има исувише искуства, већ у томе што је тих искустава недовољно. Истина је да њено познавање света и људске природе превазилази знање које су имале њене сестре из прошлих генерација – и управо због тога она тако дубоко осећа недостатак суштине живота, који једино може да обогати људску душу и без кога већина жена постају само професионални аутомати.
Такво стање су могли предвидети они који су схватили да је у домену етике остало још много временом нагрижених ставова о неприкосновеној супериорности мушкарца, а то су ставови који се још сматрају корисним. А што је још важније, добар број еманципованих људи не може да функционише без њих. Сваки покрет који има за циљ деструкцију постојећих институција и замену истих неким напреднијим и савршенијим, има следбенике који у теорији заступају најрадикалније идеје, али који се у свакодневном животу ипак понашају као просечни Филестинци, настоје да буду цењени и жуде да њихови противници имају добро мишљене о њима. Постоје, на пример, социјалисти, па чак и анархисти, који заступају мишљење да је власништво пљачка, али ће се веома увредити ако им неко дугује макар и једну пару.
Исти ти Филестинци могу да се нађу и у покрету за женску еманципацију. Новинари жуте штампе и писци јефтине литературе створили су такву слику еманциповане жене, да се од ње добром грађанину и његовој досадној жени диже коса на глави. Свака чланица покрета за женска права је приказана као Жорж Санд која је апсолутно презирала морал. Није имала поштовања према идеалном односу мушкарца и жене и ништа јој није било свето. Укратко, еманципација је представљена само као неозбиљан живот пожуде и греха, који не мари за друштво, религију и моралност. Заговорнице женских права су имале разлога да буду веома љуте на овакво погрешно представљање еманциповане жене, а због тога што им је недостајала духовитост, оне су сву своју енергију усмериле да докажу да и нису тако лоше као што су представљене, већ да су потпуна супротност те слике. Наравно, док је жена била роб мушкарца, она није могла бити добра и чиста, али сада када је слободна и независна, она ће доказати колико добра може бити, а њен утицај ће имати ефекат чишћења на све институције друштва. Истина је да је покрет за женска права раскинуо многе старе окове, али је такође исковао нове. Велики покрет истинске еманципације није наишао на велики број жена које могу да се суоче са слободом. Њихова уска, пуританска визија је протерала мушкарца из њиховог емоционалног живота, као неког ко узнемирава и ко је сумњивог карактера. Мушкарца не треба трпети ни по коју цену, осим можда као оца детета, јер се дете не може родити без оца. На срећу, и најригиднији пуританац никада неће бити довољно јак да убије урођену жељу за материнством. Слобода жене је блиско повезана са слободом мушкарца и многе моје такозване еманциповане сестре изгледа као да превиђају чињеницу да су детету рођеном у слободи потребни љубав и приврженост сваке људске особе која се налази поред њега, како мушкарца тако и жене. Нажалост, ова уска концепција људских односа је довела до велике трагедије у животу модерног мушкарца и жене.
Пре петнаест година појавила се књига брилијантне норвешке списатељице Лауре Мархоим Жене-студија карактера. Она је међу првима указала на испразност и ускост постојеће концепције женске еманципације и на трагичне последице које та концепција има по унутрашњи живот жене. Лаура Мархолм пише о судбини неколико даровитих жена које су постигле међународно признање – о генијалној Еленори Дусе; чувеној математичарки и писцу Марији Ковалевској; као и о рано преминулој уметници и зрелој песникињи Марији Башкирзофој. Кроз опис живота ових необичних жена провлачи се, као јасна нит, незадовољена жудња за пуним, заокруженим, потпуним и лепим животом, као и неспокојство и усамљеност који се појављују услед недостатка истог. Кроз ове зналачки написане психолошке скице пада у очи да, што је жена на вишем ступњу умног развоја, она има мање могућности да сретне одговарајућег партнера који у њој неће видети само пол, већ и људско биће, пријатеља, друга и јаку личност, а која притом не може и не треба да изгуби ни једну особину свог карактера.
Просечан мушкарац, са својом самодовољношћу и смешним надмоћно покровитељским односом према женском полу, је неко ко уопште не одговара жени какву је описала Лаура Мархолм у својој Студији карактера. Исто тако, не одговара јој ни мушкарац који у њој не види ништа више сем њеног ума и њене генијалности, а не успева да у њој пробуди њену женску природу.
Обично се сматра да су богат интелект и финоћа душе потребни атрибути дубоке и лепе личности. Модерној жени ови атрибути ометају потпуну афирмацију њене душе. Има већ сто година како се стари облик брака, заснован на Библији “док нас смрт не растави” осуђује као институција која заговара суверенитет мушкарца над женом. Стално се заговара да стари брачни односи ограничавају жену на улогу слуге и оне која рађа мушкарцу децу. Па ипак, има доста еманципованих жена које бирају брак, са свим својим недостацима, уместо ограничености живота неудатих жена, тескобе и неподношљивости услед окова моралних и друштвених преддрасуда који коче и спутавају њену природу.
Објашњење за такву недоследност многих напредних жена може се наћи у чињеници да оне, у ствари, никада нису разумеле суштину еманципације. Мислиле су да је све што им је потребно независност од спољне тираније, а унутрашњи тирани, много опаснији по живот и развој личности – етичке и друштвене норме – су недирнуте остављене да се брину саме за себе – и оне су се побринуле саме за себе. Оне се тако лепо налазе у главама и срцима најактивнијих заговорника женске еманципације као што су се налазиле у срцима и главама наших бака.
Ови унутрашњи тирани, без обзира да ли имају облик јавног мњења или бриге шта ће мајка, брат, отац или било који други рођак рећи; шта ће рећи госпођа Ганди, господин Комсток, послодавац или министраство образовања? Шта ће рећи сви ти душебрижници, детективи који бдију над моралом, тамничари људског духа? Жена не може себе сматрати еманципованом док не научи да се супростави свима њима, да стоји чврсто на свом терену и да инсистира на својој неограниченој слободи, да слуша глас своје природе која је позива на љубав према мушкарцу, што је једно од највећих блага живота или која је позива на њену највећу привилегију – право да роди дете. Колико еманципованих жена има довољно храбрости да призна да чује глас љубави, да јој срце дивље лупа захтевајући да буде саслушано и задовољено.
Француски писац Жан Рејбрах, у једном од својих романа, Нова лепота покушава да наслика слику идеалне, лепе, еманциповане жене. Овај идеал је отелотворен у младој жени, лекарки. Она говори веома јасно и мудро о храњену беба, она је фина и бесплатно прегледа сиромашне мајке. Она разговара са младим човеком, познаником, о хигијенским условима будућности, о томе како ће бактерије и разни вируси бити искорењени употребом зидова и пода од камена, елиминацијом тепиха и таписерија. Она је, наравно, једноставно и практично обучена, углавном у црно. Млади човек који је при првом сусрету био одушевљен мудрошћу своје еманциповане другарице, постепено научи да је разуме и једног лепог дана схвата да је воли. Они су млади, она је фина и лепа, и мада увек строго обучена, њен изглед је ублажен снежно белом крагном и манжетнама. Човек би очекивао да ће јој он изјавити љубав, али он није особа која би се предала романтичним бесмислицама. Поезија и ентузијазам љубави прекривају њихова лица која црвене пред чистом лепотом младе жене. Он ућутка глас своје природе и остаје коректан. Она је такође увек прецизна, рационална, и увек доброг понашања. Бојим се да би се, у заједници коју би они остварили, млади човек начисто смрзао. Морам да признам да не видим ништа лепо у тој новој лепоти, која је хладна као хладни камени зидови и подови о којима она сања. Више волим љубавне песме роматичног доба, више волим дон Жуана и госпођу Венус, више волим бег остварен мердевинама или конопцем у ноћи пуне месечине, бег после кога следи проклетство оца и мајчино цвиљење и оговарање моралних комшија, него коректност и пристојно понашање која се мери метром. Ако љубав не зна како да даје и узима без ограничења, то није љубав, већ трансакција која увек ставља акцент на добитак и губитак.
Највећи недостатак данашње еманципације лежи у вештачкој крутости и уској поштованости која производи празнину у женској души, која јој не даје да пије из фонтане живота. Једном сам рекла да изгледа да постоји дубља веза између старомодних мајки и домаћица, увек забринутих за срећу своје деце и удобност оних које воле – и стварно нове жене. Та веза је дубља него веза између нове жене и њене просечно еманциповане сестре. Заговорници чисте и једноставне еманципације су ме прогласили за јеретика, кога треба спалити на ломачи.
Слепа ревност им није дала да увиде да је моје поређење старог и новог било једино због тога да бих доказала да је добар део наших бака имао више крви у својим венама, много више осећаја за хумор и разум и сасвим сигурно више природности, срдачности и једноставности, него већина наших еманципованих жена од струке које пуне колеџе, институције за стицање знања и разне канцеларије. Ово не значи да желим да жену вратимо у прошлост нити да је осудимо на враћање на њено старо место, у кухињу и дечију собу.
Спас лежи у силовитом маршу напред, ка светлијој и јаснијој будућности. Потребно нам је неометано израстање из старих традиција и навика. Покрет за женску еманципацију је учинио само први корак у том смеру. Надајмо се да ће наћи снаге да учини још један. Право на глас, или једнака грађанска права, представљају можда добре захтеве, али права еманципација не почиње ни на гласачком месту, нити у суду. Она почиње у женској души. Историја је показала да потлачене класе могу остварити право ослобођења од стега својих господара једино властитим напорима. Потребно је да жена научи ову лекцију, да схвати да ће њена слобода досегнути онолико, колико досеже њена моћ да постигне ту своју слободу. Зато је много важније да она започне своју унутрашњу обнову, да се ослободи тежине предрасуда, традиција и обичаја. Захтев за једнаким правима у свакој области живота је праведан и фер; али изнад свега је основно право да се воли и да се буде вољен. И заиста ако делимична еманципација постане потпуна и истинска еманципација жена, она ће морати да се лиши бесмислене представе да је бити вољен, бити љубавница и мајка, исто што и бити роб и подређен. Мораће да одбаци апсурдну идеју дуализма полова или представу да мушкарац и жена чине два супротстављена света.
Ситничавост раздваја; ширина спаја. Треба да будемо великодушни и широки. Не треба превидети битне ствари због великог броја ситница са којима се суочавамо. Права концепција односа међу половима неће признати да је неко освајач, а неко освојен; она познаје само једну велику ствар; да се неограниченим давањем постаје богатији, дубљи и бољи. Само то може да попуни празнину и трансформише трагедију женске еманципације у срећу, безграничну срећу.
Превод из књиге: Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.
Чланак оргинално изашао у књизи: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.