Tragedija ženske emancipacije
Počeću sa jednim priznanjem: bez obzira na sve političke i ekonomske teorije koje se bave fundamentalnim razlikama koje postoje među raznim grupama unutar ljudske rase, bez obzira na sve klasne i rasne razlike, bez obzira na sve veštačke granice koje razdvajaju ženska prava i muška prava, tvrdim da postoji tačka gde se ove razlike mogu ukrstiti i postati jedna savršena celina.
Ne mislim da ovom tezom predlažem primirje. Opšti društveni antagonizam koji je sada ovladao našim celokupnim javnim životom, izazvan snagom suprostavljenih i kontradiktornih interesa, doživeće potpun slom kada reorganizacija našeg društvenog života zasnovana na principima ekonomske pravde postane realnost.
Mir ili harmonija među polovima i individuama ne mora biti zasnovan na plitkom izjednečavanju svih ljudskih bića; niti se ovde poziva na eliminaciju individualnih karakteristika i osobina. Problem sa kojim se mi danas suočavamo i kojeg treba u najbližoj budućnosti rešiti je kako ostati svoj, a ipak biti u harmoniji sa drugima, kako saosećati duboko sa svim ljudskim bićima, a ipak zadržati svoje vlastite karakteristične kvalitete. Čini mi se da ovo može biti polazna tačka oko koje mogu da se slože, bez antagonizma i suprostavljanja mase i pojedinac, muškarac i žena. Moto ne treba da bude – oprostite jedno drugom, već – razumite jedno drugo. Često citirana rečenica gospođe de Stal: “Razumeti sve znači oprostiti sve”, mi se nikada nije naročito svidela, miriše na ispovest, oprostiti drugom ljudskom biću odaje stav farisejske superiornosti. Dovoljno je razumeti drugo ljudsko biće. Priznanje delimično predstavlja fundamentalni aspekt mojih pogleda na emancipaciju žena i uticaja te emancipacije na ceo pol.
Emancipacija treba da omogući ženi da ispolji svoju ljudskost u najboljem smislu. Da sve ono što u njoj žudi da se potvrdi i da bude aktivno, dosegne svoje potpune mogućnosti; sve veštačke ograde treba srušiti i put ka većoj slobodi očistiti od vekovnih tragova potčinjenosti i ropstva.
Ovo je bio prvobitan cilj ženske emancipacije. Ali dosadašnji rezultati su izolovali ženu i ukrali joj izvor sreće koja je njoj tako bitna. Samo spoljna emancipacija učinila je savremenu ženu veštačkim bićem, koja podseća na proizvode francuske hortikulture gde su drveće i žbunovi obrezani u obliku arabeski, piramida, točkova i venaca; ona uzima bilo koji oblik samo ne onaj koji bi imala da njeni vlastiti unutrašnji kvaliteti mogu da dođu do izražaja. Tako veštački uzgajane biljke ženskog pola mogu se naći u velikom broju, naročito u takozvanim intelektualnim sferama našeg života.
Sloboda i jednakost za žene! Koliko su nade i očekivanja probudile ove reči kada su ih prvi put izgovorili najumniji i najhrabriji ljudi današnjice. Sunce će svim svojim sjajem i slavom obasjati novi svet; u tom svetu žena će biti slobodna da upravlja svojom sudbinom – taj cilj je svakako vredan velikog entuzijazma, hrabrosti, upornosti i beskrajnog napora ogromnog broja pionira, muškaraca i žena koji su žrtvovali sve u borbi protiv sveta punog predrasuda i neznanja.
I moje nade takođe idu ka tom cilju, ali ja smatram da emancipacija žene, onako kako se danas shvata i praktično primenjuje, nije uspela da ostvari taj cilj. Sada je žena suočena sa neophodnošću da treba da se emancipuje od emancipacije, ako zaista želi da bude slobodna. Ovo možda zvuči paradoksalno, ali je ipak sasvim istinito.
Šta je ona dobila emancipacijom? Pravo glasa u nekoliko država. Da li je to očistilo naš politički život kao što su dobronamerni zastupnici predviđali? To se u svakom slučaju nije dogodilo. Usput želim da kažem, kranje je vreme da ljudi sa jednostavnim, ispraznim rasuđivanjem prestanu da govore o korupciji u politici tonom đaka privatne škole. Korupcija u politici nema nikakve veze sa moralom ili sa labavim moralom raznih političkih ličnosti. Uzrok je potpuno materijalne prirode. Politika je odraz poslovnog i industrijskog sveta, čije su odrednice: “Uzeti je svetije nego dati”; “Kupi jeftino, prodaj skupo”; “Jedna prljava ruka pere drugu”. Nema nikakve nade da će žena, sa svojim pravom glasa, ikada pročistiti politiku.
Emancipacija je donela ženi ekonomsku jednakost sa muškarcem; ona može da bira vlastitu profesiju i zanat, ali fizički nedovoljno pripremljena da se takmiči sa muškarcem, često je primorana da iscrpljuje svu svoju snagu, svu svoju vitalnost, i napregne svaki nerv da bi postigla svoju vrednost na tržištu. Vrlo mali broj žena uspe; činjenica je da se ženama profesorkama, lekarkama, pravnicama, arhitektama i inžinjerkama ne poklanja isto poverenje, niti one dobijaju istu platu kao muškarci. A one žene koje dosegnu tu privlačnu jednakost, to obično postignu na štetu svog fizičkog i psihičkog zdravlja. A što se tiče velike mase mladih radnica i žena iz radničke klase – koliko se to nezavisnosti dobija ako se skučenost i nedostatk slobode koji vlada kod kuće, zameni skučenošću i nedostatkom slobode jedne fabrike, konfekcijske manufakture, robne kuće ili kancelarije? Pored toga, žene su opterećene i održavanjem “doma slatkog doma”– hladnim, dosadnim, nepovezanim i neinventivnim poslom – a to sve treba uraditi posle radnog vremena. Ta predivna nezavisnost! Nije ni čudo što je stotine devojaka spremno da prihvati prvu bračnu ponudu, mrtve umorne od svoje “nezavisnosti” iza pulta, za pisaćom ili šivaćem mašinom. Spremne su da se udaju isto koliko i devojke iz srednje klase, koje žude da zbace uzde roditeljske nadmoći. Takozvana nezavisnost koja donosi zaradu dovoljnu samo za puko preživljavanje i nije toliko privlačna, toliko idealna, da bi se očekivalo da će žene sve žrtvovati zbog nje. Najzad, ta naša toliko hvaljena nezavisnost je jedan spor proces koji ubija i guši žensku prirodu, njen ljubavni i materinski instinkt.
Pa ipak, položaj radnice je mnogo prirodniji i humaniji od položaja njene, na izgled srećnije sestre, čija se profesija smatra kulturnijom, koja je profesorka, lekarka, advokatica, inžinjerka, itd, i koja mora da izgleda i da se ponaša dostojanstveno dok joj unutrašnji život postaje prazan i mrtav.
Недовољна ширина садашњег концепта женске еманципације; страх да се заволи човек који јој није раван; страх да ће је љубав лишити слободе и независности; ужас да ће је љубав или радост материнства омести у потпуној посвећености својој професији – све ово чини од савремене еманциповане жене опсесивну весталку пред којом се живот са великим и оплемењујућим тугама и бескрајним радостима одвија, а да јој при том не дотакне или не обухвати душу.
Еманципација, како је схвата већина заговорника и присталица, има исувише узак распон да би дозволила ону безграничну љубав и екстазу у дубоким емоцијама коју праве жене, љубавнице и мајке налазе у слободи.
Tragedija žene koja izdržava samu sebe i koja je ekonomski nezavisna, nije u tome što ona ima isuviše iskustva, već u tome što je tih iskustava nedovoljno. Istina je da njeno poznavanje sveta i ljudske prirode prevazilazi znanje koje su imale njene sestre iz prošlih generacija – i upravo zbog toga ona tako duboko oseća nedostatak suštine života, koji jedino može da obogati ljudsku dušu i bez koga većina žena postaju samo profesionalni automati.
Takvo stanje su mogli predvideti oni koji su shvatili da je u domenu etike ostalo još mnogo vremenom nagriženih stavova o neprikosnovenoj superiornosti muškarca, a to su stavovi koji se još smatraju korisnim. A što je još važnije, dobar broj emancipovanih ljudi ne može da funkcioniše bez njih. Svaki pokret koji ima za cilj destrukciju postojećih institucija i zamenu istih nekim naprednijim i savršenijim, ima sledbenike koji u teoriji zastupaju najradikalnije ideje, ali koji se u svakodnevnom životu ipak ponašaju kao prosečni Filestinci, nastoje da budu cenjeni i žude da njihovi protivnici imaju dobro mišljene o njima. Postoje, na primer, socijalisti, pa čak i anarhisti, koji zastupaju mišljenje da je vlasništvo pljačka, ali će se veoma uvrediti ako im neko duguje makar i jednu paru.
Isti ti Filestinci mogu da se nađu i u pokretu za žensku emancipaciju. Novinari žute štampe i pisci jeftine literature stvorili su takvu sliku emancipovane žene, da se od nje dobrom građaninu i njegovoj dosadnoj ženi diže kosa na glavi. Svaka članica pokreta za ženska prava je prikazana kao Žorž Sand koja je apsolutno prezirala moral. Nije imala poštovanja prema idealnom odnosu muškarca i žene i ništa joj nije bilo sveto. Ukratko, emancipacija je predstavljena samo kao neozbiljan život požude i greha, koji ne mari za društvo, religiju i moralnost. Zagovornice ženskih prava su imale razloga da budu veoma ljute na ovakvo pogrešno predstavljanje emancipovane žene, a zbog toga što im je nedostajala duhovitost, one su svu svoju energiju usmerile da dokažu da i nisu tako loše kao što su predstavljene, već da su potpuna suprotnost te slike. Naravno, dok je žena bila rob muškarca, ona nije mogla biti dobra i čista, ali sada kada je slobodna i nezavisna, ona će dokazati koliko dobra može biti, a njen uticaj će imati efekat čišćenja na sve institucije društva. Istina je da je pokret za ženska prava raskinuo mnoge stare okove, ali je takođe iskovao nove. Veliki pokret istinske emancipacije nije naišao na veliki broj žena koje mogu da se suoče sa slobodom. Njihova uska, puritanska vizija je proterala muškarca iz njihovog emocionalnog života, kao nekog ko uznemirava i ko je sumnjivog karaktera. Muškarca ne treba trpeti ni po koju cenu, osim možda kao oca deteta, jer se dete ne može roditi bez oca. Na sreću, i najrigidniji puritanac nikada neće biti dovoljno jak da ubije urođenu želju za materinstvom. Sloboda žene je blisko povezana sa slobodom muškarca i mnoge moje takozvane emancipovane sestre izgleda kao da previđaju činjenicu da su detetu rođenom u slobodi potrebni ljubav i privrženost svake ljudske osobe koja se nalazi pored njega, kako muškarca tako i žene. Nažalost, ova uska koncepcija ljudskih odnosa je dovela do velike tragedije u životu modernog muškarca i žene.
Pre petnaest godina pojavila se knjiga brilijantne norveške spisateljice Laure Marhoim Žene-studija karaktera. Ona je među prvima ukazala na ispraznost i uskost postojeće koncepcije ženske emancipacije i na tragične posledice koje ta koncepcija ima po unutrašnji život žene. Laura Marholm piše o sudbini nekoliko darovitih žena koje su postigle međunarodno priznanje – o genijalnoj Elenori Duse; čuvenoj matematičarki i piscu Mariji Kovalevskoj; kao i o rano preminuloj umetnici i zreloj pesnikinji Mariji Baškirzofoj. Kroz opis života ovih neobičnih žena provlači se, kao jasna nit, nezadovoljena žudnja za punim, zaokruženim, potpunim i lepim životom, kao i nespokojstvo i usamljenost koji se pojavljuju usled nedostatka istog. Kroz ove znalački napisane psihološke skice pada u oči da, što je žena na višem stupnju umnog razvoja, ona ima manje mogućnosti da sretne odgovarajućeg partnera koji u njoj neće videti samo pol, već i ljudsko biće, prijatelja, druga i jaku ličnost, a koja pritom ne može i ne treba da izgubi ni jednu osobinu svog karaktera.
Prosečan muškarac, sa svojom samodovoljnošću i smešnim nadmoćno pokroviteljskim odnosom prema ženskom polu, je neko ko uopšte ne odgovara ženi kakvu je opisala Laura Marholm u svojoj Studiji karaktera. Isto tako, ne odgovara joj ni muškarac koji u njoj ne vidi ništa više sem njenog uma i njene genijalnosti, a ne uspeva da u njoj probudi njenu žensku prirodu.
Obično se smatra da su bogat intelekt i finoća duše potrebni atributi duboke i lepe ličnosti. Modernoj ženi ovi atributi ometaju potpunu afirmaciju njene duše. Ima već sto godina kako se stari oblik braka, zasnovan na Bibliji “dok nas smrt ne rastavi” osuđuje kao institucija koja zagovara suverenitet muškarca nad ženom. Stalno se zagovara da stari bračni odnosi ograničavaju ženu na ulogu sluge i one koja rađa muškarcu decu. Pa ipak, ima dosta emancipovanih žena koje biraju brak, sa svim svojim nedostacima, umesto ograničenosti života neudatih žena, teskobe i nepodnošljivosti usled okova moralnih i društvenih preddrasuda koji koče i sputavaju njenu prirodu.
Objašnjenje za takvu nedoslednost mnogih naprednih žena može se naći u činjenici da one, u stvari, nikada nisu razumele suštinu emancipacije. Mislile su da je sve što im je potrebno nezavisnost od spoljne tiranije, a unutrašnji tirani, mnogo opasniji po život i razvoj ličnosti – etičke i društvene norme – su nedirnute ostavljene da se brinu same za sebe – i one su se pobrinule same za sebe. One se tako lepo nalaze u glavama i srcima najaktivnijih zagovornika ženske emancipacije kao što su se nalazile u srcima i glavama naših baka.
Ovi unutrašnji tirani, bez obzira da li imaju oblik javnog mnjenja ili brige šta će majka, brat, otac ili bilo koji drugi rođak reći; šta će reći gospođa Gandi, gospodin Komstok, poslodavac ili ministrastvo obrazovanja? Šta će reći svi ti dušebrižnici, detektivi koji bdiju nad moralom, tamničari ljudskog duha? Žena ne može sebe smatrati emancipovanom dok ne nauči da se suprostavi svima njima, da stoji čvrsto na svom terenu i da insistira na svojoj neograničenoj slobodi, da sluša glas svoje prirode koja je poziva na ljubav prema muškarcu, što je jedno od najvećih blaga života ili koja je poziva na njenu najveću privilegiju – pravo da rodi dete. Koliko emancipovanih žena ima dovoljno hrabrosti da prizna da čuje glas ljubavi, da joj srce divlje lupa zahtevajući da bude saslušano i zadovoljeno.
Francuski pisac Žan Rejbrah, u jednom od svojih romana, Nova lepota pokušava da naslika sliku idealne, lepe, emancipovane žene. Ovaj ideal je otelotvoren u mladoj ženi, lekarki. Ona govori veoma jasno i mudro o hranjenu beba, ona je fina i besplatno pregleda siromašne majke. Ona razgovara sa mladim čovekom, poznanikom, o higijenskim uslovima budućnosti, o tome kako će bakterije i razni virusi biti iskorenjeni upotrebom zidova i poda od kamena, eliminacijom tepiha i tapiserija. Ona je, naravno, jednostavno i praktično obučena, uglavnom u crno. Mladi čovek koji je pri prvom susretu bio oduševljen mudrošću svoje emancipovane drugarice, postepeno nauči da je razume i jednog lepog dana shvata da je voli. Oni su mladi, ona je fina i lepa, i mada uvek strogo obučena, njen izgled je ublažen snežno belom kragnom i manžetnama. Čovek bi očekivao da će joj on izjaviti ljubav, ali on nije osoba koja bi se predala romantičnim besmislicama. Poezija i entuzijazam ljubavi prekrivaju njihova lica koja crvene pred čistom lepotom mlade žene. On ućutka glas svoje prirode i ostaje korektan. Ona je takođe uvek precizna, racionalna, i uvek dobrog ponašanja. Bojim se da bi se, u zajednici koju bi oni ostvarili, mladi čovek načisto smrzao. Moram da priznam da ne vidim ništa lepo u toj novoj lepoti, koja je hladna kao hladni kameni zidovi i podovi o kojima ona sanja. Više volim ljubavne pesme romatičnog doba, više volim don Žuana i gospođu Venus, više volim beg ostvaren merdevinama ili konopcem u noći pune mesečine, beg posle koga sledi prokletstvo oca i majčino cviljenje i ogovaranje moralnih komšija, nego korektnost i pristojno ponašanje koja se meri metrom. Ako ljubav ne zna kako da daje i uzima bez ograničenja, to nije ljubav, već transakcija koja uvek stavlja akcent na dobitak i gubitak.
Najveći nedostatak današnje emancipacije leži u veštačkoj krutosti i uskoj poštovanosti koja proizvodi prazninu u ženskoj duši, koja joj ne daje da pije iz fontane života. Jednom sam rekla da izgleda da postoji dublja veza između staromodnih majki i domaćica, uvek zabrinutih za sreću svoje dece i udobnost onih koje vole – i stvarno nove žene. Ta veza je dublja nego veza između nove žene i njene prosečno emancipovane sestre. Zagovornici čiste i jednostavne emancipacije su me proglasili za jeretika, koga treba spaliti na lomači.
Slepa revnost im nije dala da uvide da je moje poređenje starog i novog bilo jedino zbog toga da bih dokazala da je dobar deo naših baka imao više krvi u svojim venama, mnogo više osećaja za humor i razum i sasvim sigurno više prirodnosti, srdačnosti i jednostavnosti, nego većina naših emancipovanih žena od struke koje pune koledže, institucije za sticanje znanja i razne kancelarije. Ovo ne znači da želim da ženu vratimo u prošlost niti da je osudimo na vraćanje na njeno staro mesto, u kuhinju i dečiju sobu.
Spas leži u silovitom maršu napred, ka svetlijoj i jasnijoj budućnosti. Potrebno nam je neometano izrastanje iz starih tradicija i navika. Pokret za žensku emancipaciju je učinio samo prvi korak u tom smeru. Nadajmo se da će naći snage da učini još jedan. Pravo na glas, ili jednaka građanska prava, predstavljaju možda dobre zahteve, ali prava emancipacija ne počinje ni na glasačkom mestu, niti u sudu. Ona počinje u ženskoj duši. Istorija je pokazala da potlačene klase mogu ostvariti pravo oslobođenja od stega svojih gospodara jedino vlastitim naporima. Potrebno je da žena nauči ovu lekciju, da shvati da će njena sloboda dosegnuti onoliko, koliko doseže njena moć da postigne tu svoju slobodu. Zato je mnogo važnije da ona započne svoju unutrašnju obnovu, da se oslobodi težine predrasuda, tradicija i običaja. Zahtev za jednakim pravima u svakoj oblasti života je pravedan i fer; ali iznad svega je osnovno pravo da se voli i da se bude voljen. I zaista ako delimična emancipacija postane potpuna i istinska emancipacija žena, ona će morati da se liši besmislene predstave da je biti voljen, biti ljubavnica i majka, isto što i biti rob i podređen. Moraće da odbaci apsurdnu ideju dualizma polova ili predstavu da muškarac i žena čine dva suprotstavljena sveta.
Sitničavost razdvaja; širina spaja. Treba da budemo velikodušni i široki. Ne treba prevideti bitne stvari zbog velikog broja sitnica sa kojima se suočavamo. Prava koncepcija odnosa među polovima neće priznati da je neko osvajač, a neko osvojen; ona poznaje samo jednu veliku stvar; da se neograničenim davanjem postaje bogatiji, dublji i bolji. Samo to može da popuni prazninu i transformiše tragediju ženske emancipacije u sreću, bezgraničnu sreću.
Prevod iz knjige: Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.
Članak orginalno izašao u knjizi: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.