ТАЈНА
С гробљанске капеле јецало је звоно,
Кад на црна врата у гробље унеше
С појањем и плачем у скрињици белој
Самртника, — покојник детенце беше.
Било је с пролећа. Пчеле су на сунцу
Зујале, по гробљу вишња је цветала:
И као сузама белим, цветом њеним
Покапана беше спремна рака мала.
А док се разлего плач и птичја песма
И опело тужно, суморно и свето,
Лептир један мали, влажан, тек излежен
Нејаким крилима скрињу је облето.
Најзад, као кад бездан за навек прогута
С брега одроњену белу грудву снега. —
Ковчежић спустише у мирисну раку
Па гроб заронише и побусаше га
А лептир, он живо затрепета крили,
Одби се у страну, незнано у коју...
Није ли то дошла можда мала душа
Да испрати у гроб чаурицу своју?
