TAJNA
S grobljanske kapele jecalo je zvono,
Kad na crna vrata u groblje uneše
S pojanjem i plačem u skrinjici beloj
Samrtnika, — pokojnik detence beše.
Bilo je s proleća. Pčele su na suncu
Zujale, po groblju višnja je cvetala:
I kao suzama belim, cvetom njenim
Pokapana beše spremna raka mala.
A dok se razlego plač i ptičja pesma
I opelo tužno, sumorno i sveto,
Leptir jedan mali, vlažan, tek izležen
Nejakim krilima skrinju je obleto.
Najzad, kao kad bezdan za navek proguta
S brega odronjenu belu grudvu snega. —
Kovčežić spustiše u mirisnu raku
Pa grob zaroniše i pobusaše ga
A leptir, on živo zatrepeta krili,
Odbi se u stranu, neznano u koju...
Nije li to došla možda mala duša
Da isprati u grob čauricu svoju?
