Тако је морало бити (драма у три чина)/8
VIII
ЈЕЛА, НЕДЕЉКОВИЋ
НЕДЕЉКОВИЋ (пошто се вратила Јела) Јеси ли га разумела?
ЈЕЛА: Шта бих га имала разумети?
НЕДЕЉКОВИЋ: Дошао да честита. Хм! Дошао да честита! Напустио посао само ради тога да би теби честитао, а уствари напустио мањи трговачки посао да би свршио већи. Зар ти не видиш да тај човек брак сматра као и сваки други трговачки посао? Чудим се само да ми није тражио и гарантно писмо, бојећи се да до недеље не променим одлуку.
ЈЕЛА: Па немојте му замерити, трговац је!
НЕДЕЉКОВИЋ: Та не замерам му, него... Знам ја шта је то; знам ја откуда је та толика опрезност.
ЈЕЛА: Мислите, ваљда...
НЕДЕЉКОВИЋ: Не мислим, него знам. Оговарају, цела ме чаршија оговара и пуни му уши да сам ја непоуздан, да сам само обећао мираз, а да га не могу дати.
ЈЕЛА: Шта има чаршија да брине вашу бригу, и шта она има против вас?
НЕДЕЉКОВИЋ: Дужан сам чаршији неколико хиљада динара, а она то сматра за страшан
грех. Ето ти. А није ни то само, него и онај твој простак.
ЈЕЛА: Који?
НЕДЕЉКОВИЋ: Па твој муж. Он ме, можда, највише и оговара. Жали се где год стигне да му нисам дао мираз. Па нисам, дабоме, кад је он изјавио: „Што се тиче мираза, то је ваша ствар. Ја узимам Јелу из љубави!" Е, па кад је моја ствар, а он нека чека па кад будем могао. Друга је ствар ово за Станку. Удаје се за трговца, а код трговца то
друкче иде. Син се заљуби и не говори ни речи о миразу, али отац се не заљуби и јеси ли га чула малопре: Ми трговци смо навикли да предвиñамо и штету, а не само добит молим мираз да ми се положи у суботу!
ЈЕЛА: Учинићемо како он жели, не би се смели осрамотити.
НЕДЕЉКОВИЋ: Разуме се да ћемо учинити. Ја знам да са спремом не можемо стићи до суботе, али да је казао и сутра увече, пристао бих, чим сам осетио шта је по среди.
|