* * *
Сјај’, мјесече, до зоре,
Не залази, рано је.
Синоћ сам се женио
И девојку љубио.
Замркнула девојка, 5
Осванула невјеста,
Б’јеле дворе помела,
Хладне воде дон’јела,
Крај девера станула,
Ситне сузе грохнула. 10
Питала је заова:
„Што је тебе, снашице?
Је л’ ти жалиш свог рода,
Ил’ првога мерака?"
— Ја не жалим свог рода, 15
Већ првога мерака!
„Ћути, јадо, снашице,
Да не чује свекрва!"
— Нека чује, нек’ чује,
Кад ми срце тугује! 20
