Сунце јарко иза горе сјаше,
Младом Љубу добро јутро зваше:
„Добро јутро младожења Љубо,
Је си л’ рано Љубо подранио,
Је си л’ твоје свате искупио, 5
И послао по Соку дјевојку”?
Млади Љубо сунцу одговара:
„Јесам сунце рано подранио,
Од тебе сам прије уграбио,
И послао по моју дјевојку”. 10
Кад су свати преко поља били,
Не могаху свати пролазити,
Од мириса струка босиока;
Кад су свати посред поља били,
Не могаху свати пролазити, 15
Од љепоте румене ружице;
Кад су свати подно поља били,
Не могаху свати пролазити,
Од ширине зелене наранче.
Ту су свати трудни починули, 20
Сваки сједе ђе је кому мјесто.
Дјевер с снахом под жутом наранчом,
Али снаја дјеверу вељаше:
„О дјевере, мој златни прстене,
Чији они пребијели двори, 25
А пред двори жутица наранча,
И у двору шарена камара,
Те се у њу сјаје сунце жарко”?
Али дјевер снаји говораше:
„Снајо моја, злаћена јабуко, 30
Двор је оно твога драгог Љуба,
И његова жутица наранча,
И његова шарена камара,
Није оно у њу сунце жарко,
Нег’ Љубово свијетло оружје, 35
Што ће с тобом у камару спават”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 67-68.
