[Сунце зашло, сумрачје се хвата]
Сунце зашло, сумрачје се хвата,
А у двору капи воде нема,
Јетрве се у дом сазивале:
Чији редак за гору на воду?
Ред допаде Јагоде дјевојке, 5
А не смије Јагода дјевојка
Од Турчина Фете Беговића,
Коју јунак у мајке просио
Седам пута у седам година.
У Јагоде домишљена мајка, 10
Па с ње свлачи руво дјевојачко,
А облачи руво невјестино,
Па јој меће на руке прстење.
Ал на води Фета Беговићу.
Бојним копљем воду замућује. 15
Ал’ говори Јагода дјевојка:
„Не мут’ воде, незнана делијо!
Војно ми је са војске дошао,
А у двору воде не нашао,
Не смијем му мутне донијети“. 20
Ал’ говори Фета Беговићу.
„Богом теби, танана невјесто!
Чија с’ љуба, чија ли си сеја?“
Ал’ говори Јагода дјевојка:
„Ја сам љуба Јове Поповића, 25
А сеја сам Марка Краљевића“.
Ал’ говори Фета Беговићу:
„Ја и Јово два по Богу брата,
Ти си моја по Богу снашица“.
Па јој граби воду у судове, 30
Па јој даје лаке пратиоце,
Јер је сама и не има друга,
Да јој није кроз горицу туга.
Па он иде старој милој мајци:
„Моја мајко, да ти нешто знадеш, 35
Кад се млађан оженио Јово,
Данас сам му ја љубу видио,
Липа ти је, јади је убили!“
Ал’ говори стара, мила мајка:
„Ћут’ гурсузе мој једини сине! 40
Није с! млађан оженио Јово,
Оно била Јагода дјевојка!
Коју с’ јунак у мајке просио,
Седам пута у седам година,
Она тебе преварила липо.“ 45
Цикну, врисну Фета Беговићу:
„Вараше ме Турци и Каурци,
Нико мене преварит’ не може,
А данас ме превари дјевојка!
Да је која не бих ни жалио, 50
Већ баш она Јагода дјевојка,
Што ју јунак ја у мајке просим
Седам пута у седам година!“
