Сумор
I
Ко лептири, по гранама трепери ми лист до листа,
Па шумори зелен-гора, кô кад негдје из дубина
Притајени извор врије, ил' кô да му вода чиста
Са потмулим шумом пада са камена и висина.
Из дебеле хладовине ја кроз лишће густих грана
Гледам како плаво море смијеши се и бјеласа
И по њему лађе многе, гдје се бијеле усред дана
Са једрима заобљеним, кô лабуди врх таласа.
Око мене свуда глухо, сви гласови изумрли,
Само птица кроза грање више моје главе хрли
И, кô да би пјесмом хтјела моју душу да насмије.
Но моја је душа тако уморена од свег љуто
И око ње све што живи бива кô и она худо,
Све суморно, без осмијеха, и све, кô да срећно није.
II
Но и сумор мирис има и болова својих дражи,
Он открива тешке тмине око мене и у мени,
А обмана празна свјетлост и живота пусте лажи
На његовом мразу трну и падају сахрањени.
Ах, но он је отров змијски за невина срца јоште,
Јер с обманом она живе и с обманом она мрију.
А обмане – живот то је, његов занос и милоште
И његова свјетлост то је сјај живóта наших свију.
Срца живе болујући; њима лијека само има
У ружичним обманама и у слатким отровима,
Што у свијету бурних страсти, тражећи их
[жудно пију
И, док души сумор свијетли кроза тмине све то
[веће
Он у срце, као авет, све гасећи, улијеће
И ту страшни гроб отвара и пустињу све
[страшнију.
Монтана, октобра 1904.
