Сјао месец с вечера до св’јета
И насјао тавници на врата,
Гди тавнује сужан Радивоје.
Беседи му сужан Радивоје:
„Ој месече, мој стари војниче, 5
Млого ли сам с тобом војевао
И на море волове гонио,
Ал’ од сада никад ни дов’јека;
Да би с кога, не би ни жалио,
Већ због зета и не цара мога, 10
Због сестрице не моје царице!"
Радо мисли нитко га не слуша,
Зачуле га две цареве слуге,
Те се шећу цару па кољена,
Па беседе цару и царици: 15
„Круне св’јетле, царе господине
И госпођо нуз цара царице,
Кад смо били тавници на врати,
Гди почива сужањ Радивоје,
У тавници јунак беседио — 20
,Ој месече, мој стари војниче,
Млого ли сам с тобом војевао
И на море волове гонио,
Ал’ од сада никад ни дов'јека;
Да би с кога, не би ни жалио, 25
Већ због зета и не цара мога,
Због сестрице не моје царице!'”
Кад је царе слуге преслушао,
Св’јетли царе и св’јетла царица,
Она шеће тавници на врата, 30
Та удара ногом и папучом:
„Отвори се, клета каменице,
У теби ми мој братац иструну!”
Узе брата за бијелу руку,
Изведе га из тавнице млада 35
И одведе на чардаке горње,
Пред њег' носи сваке ђаконије,
Стара вина, жежене ракије,
Не би л' браца оснажила млада.
Кад је сеја браца оснажила, 40
Братац шеће гори у ајдуке
Да он с’јече јаничаре Турке.
Млого и је посјекао Радо,
Више него косе набројао
На поносној глави ајдуковој, 45
Па је свагда јунак беседио:
„Свој својега украј воде вода,
У њу тура, ал' га не упушта!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 232-233.
