Судбина једног разума/6

ДЈЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРИЈЕ 6.

ПОЗОРИЈЕ 6.

(ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ)

ИСАЈЛО: Господин доктор, баш сам добро стиго. Тек што су теле новине изићи, ја дођо. Новинар се насмејао кад је читао, јамачно помисливши на 100 талира. Али ја њему кажем да ваш разум и више вреди.
ДОКТОР: Разум је изнашо пронађење печатње.
ИСАЈЛО: До који час знаће цела варош како сте изгубили разум; и ја мислим да ће вам донети, макар га ко нашо.
ДОКТОР: Мој разум није за друге. (Манојлу) Да продужимо науку. Стари су мислили по некима списатељма...
МАНОЈЛО: То су морали бити велики глупаци.
ДОКТОР: Зашто?
МАНОЈЛО: Кад нису умели сами мислити, него по другима.
ДОКТОР: Ачећа оштроумија немају места код човека жељног за науке. Остаје сад показати шта су предјели неба, климата. К првом предјелу неба принадлеже сва места под равнитељем. За овима, она на којима разлика између најдужи и најкраћи дана није већа од једног сата итд., до 24. предела неба.
МАНОЈЛО: Аа, сад знам, шта је 24. предјел неба. Само не знам зашто климата.
ДОКТОР: Ко климата?
МАНОЈЛО: Ви сте казали предјел неба — климата.
ДОКТОР: Видим да за тебе није ово, зато ћу прећи на благше ствари. Производ знаш шта је.
МАНОЈЛО: Знам: трава, коњ, камен итд.
ДОКТОР: Дакле, природан производ дели се на три царства природе: царство животиња, растенија и минерала.
МАНОЈЛО (врти главом): Хм! То ми је мало чудно. На пример, коњ се дели на три царства. Коњ није ни за једно царство, а камоли за три. доста му је, сиромаку, што се Земља на њега дели.
ДОКТОР: Није слободно извртати као пијан торбу. Твоје ачеће оштроумије биће узрок, те нећеш ништа чути о Бести, о атмосвери и о Боспорусу.
МАНОЈЛО: Немојте ми замерити, г. докторе, ја само желим што да Научим, зато и говорим; а иначе, како су вам речи страшне, не знам пошто би и слушао.
ДОКТОР: Предјел назива се и поднебије. Ово може бити врућо, а може бити и ладно. Може бити сувоврућо, влажноврућо и меко.
МАНОЈЛО (смеши се кроз зубе): Уху! Не смем да говорим, а казао би нешто.
ДОКТОР: У врућом пределу ветар је усијан.
МАНОЈЛО: Ту треба ватре, док се ветар усија.
ДОКТОР: И через то је опастан.
МАНОЈЛО: Зар и кад се усија постаје мастан.
ДОКТОР: Опастан, шкодљив.
МАНОЈЛО: А, опасан. (Врти главом.) Ја сам реко да не знам добро српски. Молим г. докторе, како бива ветар?
ДОКТОР: То спада у физику, која није моја струка.
МАНОЈЛО: Хм! добро би било, те би бар и ја научио.
ДОКТОР: Остаје још да о грађанском земљеописанију неколико речи рашчленим. Грађанско земљеописаније учи нас познавати све оно што смо у ишчислителном и јестестевном казали опширније.
МАНОЈЛО: Па кад је тамо опширније, шта ћемо сад наново да се мучимо?
ти? ДОКТОР: Знаш ли, која се земља дели на три народнос
МАНОЈЛО: Отоич се Земља делила на коње, људе и магарце, а сад опет на народности.
ДОКТОР: Оно је Земља, а ово је књажество седмоградско. Власи су бројем највећи, но залуду.
МАНОЈЛО: Моја је најмилија наклоност земље видити.
ДОКТОР: То ћеш само онда моћи, кад добро научиш земљеописаније. Учи, драги мој, пак ћеш постигнути, у којој земљи ватају ките, гди су лави, слони, риси. Видићеш какви има вулкана на грбини брега; познаћеш југообртне земље; знаћеш гди је острово Свети Бартелема и гди су људи заврнути усница. А можеш видити и бојадисане људе.
МАНОЈЛО: Је ли то далеко, г. доктор?
ДОКТОР: У Африки и Америки.
МАНОЈЛО: То је нека чудна земља. Код нас се бојадишу жене, пак се једимо. А шта би било, кад би видили људе бојадисане?
ДОКТОР: Ти си прост; они су од природе бојадисани.
МАНОЈЛО: Е, то би наше жене једва дочекале, да не морају сваки час куповати белило.
ДОКТОР: Кажем ти да није белило него црнило.
МАНОЈЛО: Да нису то Арапи?
ДОКТОР: И Арапи овамо дођу.
МАНОЈЛО: Па Арапи нису набојадисани; него им је таква фела.
ДОКТОР: То се разумева; но доста, јер морам погледнути шта је с разумом учињено.
МАНОЈЛО: А шта се бринете, г. доктор, зар се само једна ствар изгубила на свету? Ја видим, ви и без разума говорите, па добро.
ДОКТОР (у восхишшенију узме своје Земљеописаније): Јест, док је овога, ја ћу остати бесмртан! (Ода величествено.)
МАНОЈЛО: Г. доктор!
ДОКТОР: Кад се о мојој слави мисли, онда слуга ћути.
МАНОЈЛО: Јао, куку, како је сад страшан! Ваљда га стиже што је разум изгубио.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.