Sudbina jednog razuma/6

DJEJSTVO PRVO

POZORIJE 6.

POZORIJE 6.

(ISAJLO, PREĐAŠNjI)

ISAJLO: Gospodin doktor, baš sam dobro stigo. Tek što su tele novine izići, ja dođo. Novinar se nasmejao kad je čitao, jamačno pomislivši na 100 talira. Ali ja njemu kažem da vaš razum i više vredi.
DOKTOR: Razum je iznašo pronađenje pečatnje.
ISAJLO: Do koji čas znaće cela varoš kako ste izgubili razum; i ja mislim da će vam doneti, makar ga ko našo.
DOKTOR: Moj razum nije za druge. (Manojlu) Da produžimo nauku. Stari su mislili po nekima spisateljma...
MANOJLO: To su morali biti veliki glupaci.
DOKTOR: Zašto?
MANOJLO: Kad nisu umeli sami misliti, nego po drugima.
DOKTOR: Ačeća oštroumija nemaju mesta kod čoveka željnog za nauke. Ostaje sad pokazati šta su predjeli neba, klimata. K prvom predjelu neba prinadleže sva mesta pod ravniteljem. Za ovima, ona na kojima razlika između najduži i najkraći dana nije veća od jednog sata itd., do 24. predela neba.
MANOJLO: Aa, sad znam, šta je 24. predjel neba. Samo ne znam zašto klimata.
DOKTOR: Ko klimata?
MANOJLO: Vi ste kazali predjel neba — klimata.
DOKTOR: Vidim da za tebe nije ovo, zato ću preći na blagše stvari. Proizvod znaš šta je.
MANOJLO: Znam: trava, konj, kamen itd.
DOKTOR: Dakle, prirodan proizvod deli se na tri carstva prirode: carstvo životinja, rastenija i minerala.
MANOJLO (vrti glavom): Hm! To mi je malo čudno. Na primer, konj se deli na tri carstva. Konj nije ni za jedno carstvo, a kamoli za tri. dosta mu je, siromaku, što se Zemlja na njega deli.
DOKTOR: Nije slobodno izvrtati kao pijan torbu. Tvoje ačeće oštroumije biće uzrok, te nećeš ništa čuti o Besti, o atmosveri i o Bosporusu.
MANOJLO: Nemojte mi zameriti, g. doktore, ja samo želim što da Naučim, zato i govorim; a inače, kako su vam reči strašne, ne znam pošto bi i slušao.
DOKTOR: Predjel naziva se i podnebije. Ovo može biti vrućo, a može biti i ladno. Može biti suvovrućo, vlažnovrućo i meko.
MANOJLO (smeši se kroz zube): Uhu! Ne smem da govorim, a kazao bi nešto.
DOKTOR: U vrućom predelu vetar je usijan.
MANOJLO: Tu treba vatre, dok se vetar usija.
DOKTOR: I čerez to je opastan.
MANOJLO: Zar i kad se usija postaje mastan.
DOKTOR: Opastan, škodljiv.
MANOJLO: A, opasan. (Vrti glavom.) Ja sam reko da ne znam dobro srpski. Molim g. doktore, kako biva vetar?
DOKTOR: To spada u fiziku, koja nije moja struka.
MANOJLO: Hm! dobro bi bilo, te bi bar i ja naučio.
DOKTOR: Ostaje još da o građanskom zemljeopisaniju nekoliko reči raščlenim. Građansko zemljeopisanije uči nas poznavati sve ono što smo u iščislitelnom i jestestevnom kazali opširnije.
MANOJLO: Pa kad je tamo opširnije, šta ćemo sad nanovo da se mučimo?
ti? DOKTOR: Znaš li, koja se zemlja deli na tri narodnos
MANOJLO: Otoič se Zemlja delila na konje, ljude i magarce, a sad opet na narodnosti.
DOKTOR: Ono je Zemlja, a ovo je knjažestvo sedmogradsko. Vlasi su brojem najveći, no zaludu.
MANOJLO: Moja je najmilija naklonost zemlje viditi.
DOKTOR: To ćeš samo onda moći, kad dobro naučiš zemljeopisanije. Uči, dragi moj, pak ćeš postignuti, u kojoj zemlji vataju kite, gdi su lavi, sloni, risi. Vidićeš kakvi ima vulkana na grbini brega; poznaćeš jugoobrtne zemlje; znaćeš gdi je ostrovo Sveti Bartelema i gdi su ljudi zavrnuti usnica. A možeš viditi i bojadisane ljude.
MANOJLO: Je li to daleko, g. doktor?
DOKTOR: U Afriki i Ameriki.
MANOJLO: To je neka čudna zemlja. Kod nas se bojadišu žene, pak se jedimo. A šta bi bilo, kad bi vidili ljude bojadisane?
DOKTOR: Ti si prost; oni su od prirode bojadisani.
MANOJLO: E, to bi naše žene jedva dočekale, da ne moraju svaki čas kupovati belilo.
DOKTOR: Kažem ti da nije belilo nego crnilo.
MANOJLO: Da nisu to Arapi?
DOKTOR: I Arapi ovamo dođu.
MANOJLO: Pa Arapi nisu nabojadisani; nego im je takva fela.
DOKTOR: To se razumeva; no dosta, jer moram poglednuti šta je s razumom učinjeno.
MANOJLO: A šta se brinete, g. doktor, zar se samo jedna stvar izgubila na svetu? Ja vidim, vi i bez razuma govorite, pa dobro.
DOKTOR (u voshiššeniju uzme svoje Zemljeopisanije): Jest, dok je ovoga, ja ću ostati besmrtan! (Oda veličestveno.)
MANOJLO: G. doktor!
DOKTOR: Kad se o mojoj slavi misli, onda sluga ćuti.
MANOJLO: Jao, kuku, kako je sad strašan! Valjda ga stiže što je razum izgubio.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.