Судбина
| Судби́на (Fatalità) (1899) Писац: Ада Негри, преводилац: Драгиша Станојевић |
Ноћас ми утвара једна се ја̑ви,
Крај мојег о̀дра кле̏че;
Ножеве ношаше, душу ми стра̑ви,
Лице ми огњеним погледом пе̏че;
„Несрећа ја сам”, ре̏че.
Свуд нога моја ће тебе да пра̏ти̂,
И неће бити тро̏ма;
По трњу, цвијећу она ће да̏ ти
Слијѐди̂. Зајецах ја тужна мо̏ма:
„Одлази из мог до̏ма!”
Остаде и рече: „докле ти ди̑ше̂
Животом њедро, де̑те,
Остајем, јер тако судба ти пи̑ше̂,
Остајем о гробни, о зимни цве̑те
Наредбом судбе кле̑те̂”.
Ја скочих велећи у грозној стра̏ви:
„Вијек ми те́жи̂ мла̑ди̂
К љубави, свјетлости, срећи и сла̏ви,
Вијѐнцу којино ђеније гра̑ди̂, —
Ах иди даље, зга̑ди!”
Остаде и рече: „Ко трпећ’ ства̑ра̂,
Ко пише болом гру́ди̂
Храбро се борећи, тек томе да̑ра
Својега Глорија пружити жу́ди̂”.
Тад рекох: „остан’ ту́ди!”
Извор
[уреди]1899. Нова искра. Година прва, број 4, страна 62.