Страшна ноћ
| Страшна ноћ Писац: Светолик Ранковић |
Страшна ноћ
Звали су га »византинцем«, и чудо што му је тај надимак доликовао. Вазда превијен, трља руке, обара очи, клања се и клања... разуме се, ако је пред њим старији, а ако је млађи, — тхе, уосталом, то и није било баш тако занимљиво...
Сваки акат његов почињао се облигатним: »у понизности јављам«..., а свршавао се са: »ово је мој најпонизнији одговор«... Разуме се да ни хитне депеше нису смеле бити без »понизног« јављања, а Главна Контрола после има муке док реши: како да рачуна ту »понизну« реч — у званичну или приватну. Али је све то ништа према ономе, какав је капитал правио његов »подручни персонал« од те чудне понизности. Зовну на пример изјутра његовог љубимца, »фамулуса« Васу, и нареде му да »у понизности звони« за улазак, или да »у понизности купи ћевапчића и пењерлија...« После су ову понизност пренели и у свој кавански живот. Седну у »Трбоњину пивницу« и траже »у понизности пет пива...« Најзад су ту понизност некако привезали и за његову »вешерку«, — али о томе после.
А он је у младости, веле, био други човек. Причају да је носио највећи кломпошки шешир, којим би могао покрити три пиљаричке корпе, а батина његова подсећала је на ишчупан, преломљен, неотесан церић... Пио је као смук, пушио као Турчин, улагивао се око женскиња као Грк, лумповао више него што је живео... није знао мере ни чему.
Кад је свршио »правдословије«, добио је за наставника »јуношества«. У том положају продужио је и још више развио весели живот тако да није ни осетио, кад је дубоко заш'о у четврту десетину. Тада се створио прелом у животу његову...
Његов биограф није могао пронаћи узроке, којима би се могао објаснити овако одсечан прелом у његовим навикама и животу, али се дознало само толико, да му се у том мору раскалаша јавила идеја!.. Нико му није могао докучити суштину саме те идеје, али су њене последице биле врло јасне: од необузданог ветрогоње постао је чиновник — роб...
Разуме се, да је ова последња особина морала пасти у очи претпостављенима, и онда није ништа чудно, што га, после краћег времена, видимо као управника једног великог завода. — Као што се види, кратка, проста и обична, за оно време, историја...
Да ли због његове идеје или због насићености животом, тек он је доцније постао врло смешан и необичан, повучен и неповерљив до крајности, тврдица као Цинцарин, лукав као Јеврејин. Због свога личног тврдичлука постао је тврдица и у државним издацима, па чак и онде, где није смео тврдичити. Одреди му се, на пример, за огрев училишта 1000 гроша. Он одмах проба са колико »ћутака« може да загреје собу, израчуна: колико му кола треба за целу зиму, а колико дневно. Преко тога рачуна није се смео утрошити ни један ћутак. »Цензори« су кажњавани најстрожом казном, ако би врата стајала отворена неколико секунада, кад је соба загрејана, а о проветравању, разуме се, није смело бити ни говора. — »Зар училиште да се луфтира на државни рачун?!« узвикнуо би он...
Мање оправке државних ствари вршио је сам својеручно, »да се не баца државна пара узалуд.«
Али што је деловодник и главну књигу водио чисто — то је за причу. Свако писмо мора бити тако једначито, тако равно, као под лењиром. Сав »директориум« био је облепљен великим табацима, на којима су нашаране неке муње и громови. То је он звао »статистиком«. Чега ти ту није било!... Професори су, терајући шалу, причали, да те скале обележавају и број доње одеће, која се »у понизности упућује праљи на надлежни поступак...« Али главна његова особина састојала се у чудноватој љубави: волео је — прашину и ђубре... Није се ни чудити: био је нежењен момак....
Има две врсте застарелих момака. Једни су од раног доба навикли на чистоту и ред; она се постепено тако урезивала у њихово биће, у њихову душу, да је постала саставни део њихова живота. Чистота, ред, симетрија — то је њихов живот, њихово дисање... Они им жртвују све. Због тога се они плаше и сваке помисли, да може неко друго биће, нека личност са стране освојити њихова срца и тиме добити право, да уђе у светињу њихова уређеног кутића, који се за тренут може претворити у гомилу нереда, хаоса... Други су много конзервативнији. Њих су животне прилике немилосрдно бациле у прашину. У њој су они добили појам о свету, о животу, о свему. Кроз густе слојеве праха разговарали су се они са омиљеним научницима и песницима, те су тако њихови појмови о свему везани за — прашину. Она им је тако омилела, као онима горе чистота. У овај други ред »младића« спадао је и он.
Иначе се звао: »господин Мојсило«. Било му је око 45 година. Живео је усамљен, као сова у дупљи; никоме није ишао, нити је кога примао. Шетњу је много волео; шетао се много ван вароши, и то вечито сâм.
Имао је само једну добру особину: волео је шалу и понекад је сам заметао смех међу друговима. Од тих шала најволео је оне, које су се некако врзле око сукње... Шта ћеш му — момак је!... Али му је најпосле и сукња омрзнула. О томе ћемо и да причамо.
Не зна се којим поводом, тек »попечитељство« нађе за потребно, да пошље господина Мојсила у с—ку основну школу, да тамо неки посао сврши и о резултату извести попечитеља. Господин Мојсило оде у С., добије податке који су му били потребни, али изгуби памет... заљуби се. Зорка учитељка није му излазила из памети. Он се врати у своју резиденцију, али други човек. Подручни персонал одмах опази промену на своме начелнику и тајна постаде јавна. Мало помало дознаде за све то и Зорка. Отпочеше неки преговори, нека проводаџијска посла и одреди се дан, кад је требало Зорка да дође у варош ради личног састанка и дефинитивног решења...
Била је субота. Сутра, у недељу, требало је да дође Зорка.
И ђаци и професори опазили су, да је господин Мојсило врло узрујан. Васа није смео ни привирити у »директориум«.
Први пут у веку изашао је из канцеларије пре свршених школских часова. Упутио се правце насипу. То је значило, да ће ићи најмање два часа...
У саму ноћ вратио се. Дошао је на вечеру, али није готово ништа окусио. Пио је вина и отишао у свој стан. Успут је узео дувана...
Осветлио је собу, запалио цигару, отворио прозор и сео уз њега. Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли...
»Ето, дође и то време, — говорио је сам у себи, — и ко би се томе надао!... Видео девојку, допала му се и — држ' за руку... О, часни га убио!...« — ово је била његова омиљена реченица, којом је за тренутак прекидао нагомилане мисли.
Утом осети неку лакост у души; као да му је с том реченицом, која је случајно сишла с језика, спао и сав терет с намучене душе. Осети се за тренутак лак и ведар. Хтеде да се врати у кафану, беше већ устао, ал' се предомисли и седе.
Повуче дим и пусти га на прозор. Дим се изви у висину, пролети поред ћерчива и оде напоље; за њим одоше и његове очи. Сад није мислио ни о чему, већ је гледао у оно највеће црквено кубе и на њему јабуку, како се сија на месечини. Паде му на памет, да се баш на онај прозор од кубета, који је према њему, меће барјак о народним празницима.
»Како ли се попне онде?« — мислио је, па се сети, како је једанпут видео и проту наврх цркве: ветар је јако дувао, прота се ухватио за карниз од кубета, а коса и мантија, мислиш, одвукоше га са цркве; пред њим нешто загледају два инжињера, а он пружио руку, па им нешто показује...
»Јест, то је била комисија«, мислио је; »али како су се попели?« Стаде да загледа по крову, док озго с насипа затутњаше путничка кола, зазвонише звонца и пројурише испод његова прозора. Он се трже.
»Та шта, — рече у себи, — обична путничка кола.... И то с друге стране«... затим поћута:
»А што сам баш помислио с друге стране... Зар се ја чега бојим? Ах, да, јес' богме...«
И ту му се опет као стеже нешто у грудима, као кад се човек сети нечега врло неповољног. Навуче му се облак на очи и он се намршти:
»Боже, шта ово ја чиним?... И сад под старост!... Шта ће ми то? Шта ми недостаје овде?...« Ту се окрете и погледа по соби.
Све, чим је проживео читаве десетине година, чим је проводио радост и весеље, болест и тугу, све што се саживело с њим, што је постало саставни и нераздвојни део његова живота, његова бића: и онај накривљени сто, с преломљеном ногом, с дебелим слојем прашине, с десетином великих, преплетених томова физике и математике, са оним самоделним физичким справицама, око којих се сâм тако дуго и ревносно трудио... И онај велики дивит на њему, који је био црњи и одвратнији од душе свакога ђавола, у коме су нашле гроб силне муве и комарци... и она једина дрвена столица, и кревет његов, тај најдрагоценији залог његове златне слободе, сведок најсрећније и најбурније младости... све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега...
Легао је онако обучен у кревет. Пред њим је чкиљила димљива лампа и бацала неку плашљиву светлост на суморне и суре зидове његове собе. И како је нераван пламен горео и дрхтао, тако су и зидови били час осветљени, а час су се њихали и трептали у некој покретној полутами, која је усамљеног човека плашила, улевајући му у душу неки сумор и сету...
»Да продам ову моју златну слободу за неколико тренутака уживања, — мислио је он, — да нестане ове моје тихе, но пријатне самоће, да нестане оних дивних вечерњих илузија, кад једним махом свемоћне мисли владам целим светом, кад је све пред мојим ногама, кад моја уобразиља ствара хиљадама најстраснијих слика, у којима уживам исто онако, као да сам на озбиљној јави...
»И свега ће тога нестати: и мојих вечерњих снова, и моје слободе, и мојих навика, — и ја морам постати роб другога лица, које ће, за тренутак уживања што ми пружи, имати право да ми одузме све, чиме сам се до сад осећао задовољан...«
И ту је почео да се сећа своје прошлости и, идући тако унатраг, хтео је да се сети тренутка, кад му се први пут јавила мисао за женидбу. Он је мислио да ће га тај синтетични поглед на његову прошлост одвести само за годину-две назад, али се он одједном нађе у доба своје бујне младости.... Ко би могао тада помислити, да ће он до овога доба остати овако усамљен, као стари грм међу шибљем?... И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби... Сећа се још и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради њих, чак упознао с једном општом варошком проводаџиком, али, некако, ниједна од девојака, које је он видео, није одговарала његовим захтевима. Он је обично у својој будућој »домаћици« предвиђао тип праве српске жене, принуђавао ју је некако да личи на његову мајку, скромну, ваљану, пријатну жену, која је сав живот била посветила својој деци.
И мисли га одведоше тако далеко, преко ових горостасних шумадијских брда, у она китњаста сеоца на доглед голом Космају, под којим је угледао свет... Видео је дуге, зелене ливаде и по њима тихе, лепе вијуге Туријине, како су се, по оној равници, распрострле... У једној вијузи, у луци Туријиној, бели се чопор говеда, а међу њима он, ђак — основац, седи и чита, а мајка му шапуће о будућности, о некој великој слави и господству. Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и стекне доброг друга«...
И ето, одрастао је, а друга није стекао. Да ли је узалуд прошао мајчин благослов?...
Чинило му се, да га суморне зидине његове собе с прекором гледају, и он је тај прекор осећао јасно, као на јави. А због чега?... Да ли је тај прекор стога, што он намишља да прекине све везе с друговима своје тихе самоће, или му те неме зидине чине прекоре у име оне добре душе, у име мајке његове, која му је тако много добра желела, која га је тако искрено волела...
Па ко је крив? Зар он?... Та он је тако искрено желео да постане човек, »домаћин«, упознао се с много девојака и, после краћег разговора, видео је да свака има само две жеље: да се допадне и да се уда... То га је много плашило. Обично су га такви проналасци коштали много тешких мука, али их је он јуначки савлађивао...
А девојке су срдито пућиле румена усташца, окретале леђа, жалиле се милим мајчицама како је господин Мојсило досадан, несносан, како је неотесан и још триста чуда... А друштво га је звало особењаком, — јест, он то добро зна, — сматрало га је као човека преживелих појмова, а неки су чак држали да је глупак... И зашто све то? — Само зато, што се није угледао на друге, што није ускакао као овца за гомилом, већ је хтео о свему лепо да размисли и све да одмери... Никако није могао да разуме како се то други свет жени: док длан о длан — и готова посла!... Нит' мисли, нит' пита, нит' изучава: — гурне у гомилу, па што Бог дâ... А он тако не може. Он хоће да смишља и размишља, и зато је и доживео неожењен овакву старост...
Стаде да му се навлачи нешто као провидан облак пред очи, застаде му нека тежина у мозгу и грудима, цело тело изгуби ону обичну еластичност и покретљивост, клону и постаде млитаво. Завуче му се у груди нека безузрочна туга, која поче да га мучи, да га мори. Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише љутит израз. А мука у грудима мори и гњави, и да овако траја дуго — полудео би. Али мало затим, кад то стање достиже врхунац, наста, природно је, реакција, и њему би лакше. За неколико тренутака облада њиме неко душевно задовољство, коме се и сâм зачуди. Промени му се свет, променише се чак и мисли:
»Па што? мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети? Толики се свет жени, па се нико не покаја. И зашто баш и он да се каје? Зар то није његова заветна жеља, његов идеал од најраније младости? Зар није он сâм, ето овде, међу овим суморним зидовима, толико пута седео наслоњен на овај прашљиви сто и мислио: да ли ће се наћи која добра, ваљана душа, која би се решила да се сједини с њим, да пође с њим упоредо напред по овом трновитом путу живота? И ето, таква се душа нашла, и само кратко време има да прође, па да он ону лепу и добру девојку назове својом женом...
»Боже мој, та то ће бити живот!... Идеш из школе љутит и суморан, а на прагу те чека љупко и добро лице твога друга, с кога чисто читаш да је готово да дели с тобом све што те снађе. Па заседнеш тако са својим другом: све приправно, намештено, чисто, удешено за негу и одмор — само те чека да уживаш... А кад пођеш од куће, прате те њене очи све до онога ћошка, и ти, хтео не хтео, мораш да се осврнеш и насмејеш... Како то мора бити пријатно!... Па ето, увече, овако, неће бити ове клете самоће, од које се може полудети: она ће бити уз тебе, да те својом шалом, осмејком, разговором разведри и развесели... Па још кад се појаве деца... Пи—ха—а!... ух, чисто ме језа... А да ли ће? — Хоће, што да неће!... И други се жене, па имају деце... Их, па тек кажу: »Чиј си ти мали?« а он: »Ја сам Мојсилов!«... О, часни га убио!«... и да богме, ова му реченица заврши тај низ мисли...
Ћутао је дуго и пушио. Тек после дужег времена чуло се избијање школског часовника. Била је поноћ. Оштар ноћни ваздух допре до њега кроз отворен прозор, пирну га по лицу, и он скочи с кревета па седе опет уз прозор. Пушио је и седео ту читав час, не мислећи готово ни о чем. Наступила је ненадно некаква резигнација, и он се у тој несаници бавио само о томе, што је разгледао кровове свију околних кућа, или треперење велике тополе, која се, као горостас, по малко њихала пред школском кућом.
Трже га из тог заноса врисак детињи. Одмах до њега становао је неки судија с породицом. И, ето, дете се пробудило и надало врисак. Чуо се плашљив глас мајчин, који је утишавао малог плачљивка, али без успеха. Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?...
»Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа. Бадава, опет овако боље: сам си госа и кадија; што не волиш да трпиш — не мораш... — Е јест, мислио је даље, али се и мени спрема такав колач! И ко зна како ће ми бити? Никад је нисам ни чуо ни видео и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, с чим сам се тако сродио, да не могу, без многих својих навика, задовољно живети.« Наиђе на њега нека плашња, он се узвера, уједе се за усну и прошапта:
— О, Боже, шта да се ради?...
Тамо у »Трбоњиној пивници« чујаше се свирка и галама; он беше готов да пође у то весеље, али не могаше да остави ово суморно размишљање, које му је, ако икад оно сад, у очи тако важног дана, врло потребно. Он је и досад размишљао о тим стварима, а како да не мисли сад, кад је већ на прагу важних догађаја?...
Али ето, осим плашње, ништа му не иде у главу, не може ни једна мисао сад да му дође. Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме. Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару.
Да би олакшао души, коју непрестано тиштаху нека тешка осећања, навали да пуши... Куљају и колутају се густи димови, као мали облаци, пред његовим прозором, у који су ударили зраци месечеви, те му кроз густ дувански дим на лице падају, дајући му облик неког фантастичног духа у облацима...
Час за часом избија, а он још стоји и пуши... Најзад поче да осећа, како читава река туге поче да јури у њему и да га плави свега. Поплава је ишла постепено и полако, али је обузимала сваки делић његов, сваки мускул и, како му се чинило, и саму срж коштану... Збиља је осећао неку малаксалост и затупљеност у свему телу, али је зато душа била тако опажљива, тако напрегнута, да се и најмањи осећајни покрет одзивао у њој великим болом... Поплави га свега сумор и досада, а мисли му се наједаред разведрише и навалише читавим потоком једна за другом... Беху то јасне, али тужне мисли:
»И шта могу ја њој дати?... Она хоће да живи, хоће да нађе одзив у мисли на сваки откуцај свога ватреног срца, хоће, без сумње, море љубави... А ја?... Ја сам преживела грађа, ја сам дрво, које је црв све избушио, те се, кад удари бура о њега, крха и из њега испада прах... Осим озбиљне топле Наклоности и највеће оданости ја јој не могу ништа више дати, а то је мало. И тада настаје оно, што се често у тим приликама дешава: расејаност, која се брзо претвара у незадовољство... Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубави, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња према ономе, који га је тако оковао, заробио... и настају бурне сцене, отрован живот, — пропаст куће...
»Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио! — Као страховита олуја пројури ми младост и не удари ни на какву препреку, не заустави се, док не изломи мене самог. Био сам створен и за љубав и за живот, али се тај врели пламен угаси, и на том месту, где су буктале огњене страсти, остала је шака врела пепела, којим се титра животни поветарац, те каткад распири неку неутуљену жишчицу и ја мислим: ето ватре, живота, љубави... ал' поветарац стане, и око жишчице се нахвата пу'ор... пепео... Прошло је све!...
»Али сутра, шта ћемо сутра?!... И зар баш никаквог изласка нема?«...
Небо почиње да се мења. Не може се рећи да је видније, али нека млечна, јаснија боја узима све већи мах. И звезде су малко блеђе. На једном месту шкрипнуше врата. Мало после запева петао; нега прихватише други и отеже се позната паланчанска јутарња песма...
А он још пуши и тражи излаза своме чемерном стању: закључио је сâм, да, откад га је мајка родила, страшније ни теже ноћи није провео. И то све због једне девојке, због једног пуког случаја, који хоће да му преокрене цео живот. И он не може да нађе излаза. А и како ће, кад је сâм поручио да дође, да утврде лично све оно, што се још раније утврдило преко разних посредника... И још она лично долази, — место да он иде њој!... Па како можеш ту да се извучеш?!...
Јутарња хладовина све више стеже, и он поче да се здрхтава. Али му ипак то није падало на памет.
Небо побелело, звезде се једва опажају, почиње да пирка јутарњи поветарац, опажа се јасно и магла на реци, — јутро је дошло.
А он је сасвим малаксао. Готов је био да легне одмах, да се испава, али му је то бранила само једна мисао; готов би био сад да пође и на венчање, само да би после тога могао спокојно — заспати. Али судбина је спремала нешто друго.
Отуд, од гробљанског сокака, зачу се клопарање кола, које се све брже примицало. Он није на то обратио пажњу. Тек кад кола савише у његову улицу и кад већ беху према њему он се трже. Одмах је познао, да је то »Голанфер«, хајдук — кочијаш.
Заустави га:
— Јеси ли ти, Голанфере?
— Ја, господине.
— Куд ћеш тако рано?
— У Мојковиће. — Диван пут, господине! Ако хоћете да се науживате — извол'те.
Голанфер је то рекао од шале, али се врло зачуди, кад му господин Мојсило нареди:
— Па причекај, ето ме.
Мало затим појави се на капији, уседе у кола и, као човек за којим јури страшна несрећа, а он нема више никаква излаза до бегства, викну:
— Терај!
Коњи пођоше брзим касом. Кад сиђоше кола с калдрме, господин Мојсило се поново намести на седиште, запали цигару, па викну:
— Шибај!
Бич фијукну, коњи се стресоше, изненадише се од ударца и, као ластавице, као бесна крилата страшила, јурнуше и полетеше по равном и убијеном путу, не знајући ни за препреку, ни за растојање, ни за време... Ако је икакав човек могао познати брзину птичјег лета, то га је господин Мојсило познао...
Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко иза себе варош, он је узвикнуо:
— О, света, златна слободо!...
Голанфер није смео да се обрне, ал' се чудио, шта то бунца господин Мојсило...
Прошао је читав деценијум. Божић је. Студена кошава наноси читаво море снежних облака, који заносе и засипљу улице, дрва, куће — све... Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који једнако штрпкају око печенице, насмејано и ведро лице његове домаћице, пун, препун сто свакојаких ђаконија... и све то чека само кућног старешину, па да се почну радосна празнична уживања, кад човек у највећој мери осети сласт и благодат породичног живота...
Међу последњима изађе господин Мојсило. Дохвати га кошава и поче да фијуче око ушију и да се игра проседим му прамењем, а он се све више грчи и хита право школској згради, да продужи — статистику...
Извор[уреди]
Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига прва, стр. 59-75, ИП "Народна просвета", Београд
|