Strašna noć
| Strašna noć Pisac: Svetolik Ranković |
Strašna noć
Zvali su ga »vizantincem«, i čudo što mu je taj nadimak dolikovao. Vazda previjen, trlja ruke, obara oči, klanja se i klanja... razume se, ako je pred njim stariji, a ako je mlađi, — the, uostalom, to i nije bilo baš tako zanimljivo...
Svaki akat njegov počinjao se obligatnim: »u poniznosti javljam«..., a svršavao se sa: »ovo je moj najponizniji odgovor«... Razume se da ni hitne depeše nisu smele biti bez »poniznog« javljanja, a Glavna Kontrola posle ima muke dok reši: kako da računa tu »poniznu« reč — u zvaničnu ili privatnu. Ali je sve to ništa prema onome, kakav je kapital pravio njegov »područni personal« od te čudne poniznosti. Zovnu na primer izjutra njegovog ljubimca, »famulusa« Vasu, i narede mu da »u poniznosti zvoni« za ulazak, ili da »u poniznosti kupi ćevapčića i penjerlija...« Posle su ovu poniznost preneli i u svoj kavanski život. Sednu u »Trbonjinu pivnicu« i traže »u poniznosti pet piva...« Najzad su tu poniznost nekako privezali i za njegovu »vešerku«, — ali o tome posle.
A on je u mladosti, vele, bio drugi čovek. Pričaju da je nosio najveći klompoški šešir, kojim bi mogao pokriti tri piljaričke korpe, a batina njegova podsećala je na iščupan, prelomljen, neotesan cerić... Pio je kao smuk, pušio kao Turčin, ulagivao se oko ženskinja kao Grk, lumpovao više nego što je živeo... nije znao mere ni čemu.
Kad je svršio »pravdoslovije«, dobio je za nastavnika »junošestva«. U tom položaju produžio je i još više razvio veseli život tako da nije ni osetio, kad je duboko zaš'o u četvrtu desetinu. Tada se stvorio prelom u životu njegovu...
Njegov biograf nije mogao pronaći uzroke, kojima bi se mogao objasniti ovako odsečan prelom u njegovim navikama i životu, ali se doznalo samo toliko, da mu se u tom moru raskalaša javila ideja!.. Niko mu nije mogao dokučiti suštinu same te ideje, ali su njene posledice bile vrlo jasne: od neobuzdanog vetrogonje postao je činovnik — rob...
Razume se, da je ova poslednja osobina morala pasti u oči pretpostavljenima, i onda nije ništa čudno, što ga, posle kraćeg vremena, vidimo kao upravnika jednog velikog zavoda. — Kao što se vidi, kratka, prosta i obična, za ono vreme, istorija...
Da li zbog njegove ideje ili zbog nasićenosti životom, tek on je docnije postao vrlo smešan i neobičan, povučen i nepoverljiv do krajnosti, tvrdica kao Cincarin, lukav kao Jevrejin. Zbog svoga ličnog tvrdičluka postao je tvrdica i u državnim izdacima, pa čak i onde, gde nije smeo tvrdičiti. Odredi mu se, na primer, za ogrev učilišta 1000 groša. On odmah proba sa koliko »ćutaka« može da zagreje sobu, izračuna: koliko mu kola treba za celu zimu, a koliko dnevno. Preko toga računa nije se smeo utrošiti ni jedan ćutak. »Cenzori« su kažnjavani najstrožom kaznom, ako bi vrata stajala otvorena nekoliko sekunada, kad je soba zagrejana, a o provetravanju, razume se, nije smelo biti ni govora. — »Zar učilište da se luftira na državni račun?!« uzviknuo bi on...
Manje opravke državnih stvari vršio je sam svojeručno, »da se ne baca državna para uzalud.«
Ali što je delovodnik i glavnu knjigu vodio čisto — to je za priču. Svako pismo mora biti tako jednačito, tako ravno, kao pod lenjirom. Sav »direktorium« bio je oblepljen velikim tabacima, na kojima su našarane neke munje i gromovi. To je on zvao »statistikom«. Čega ti tu nije bilo!... Profesori su, terajući šalu, pričali, da te skale obeležavaju i broj donje odeće, koja se »u poniznosti upućuje pralji na nadležni postupak...« Ali glavna njegova osobina sastojala se u čudnovatoj ljubavi: voleo je — prašinu i đubre... Nije se ni čuditi: bio je neženjen momak....
Ima dve vrste zastarelih momaka. Jedni su od ranog doba navikli na čistotu i red; ona se postepeno tako urezivala u njihovo biće, u njihovu dušu, da je postala sastavni deo njihova života. Čistota, red, simetrija — to je njihov život, njihovo disanje... Oni im žrtvuju sve. Zbog toga se oni plaše i svake pomisli, da može neko drugo biće, neka ličnost sa strane osvojiti njihova srca i time dobiti pravo, da uđe u svetinju njihova uređenog kutića, koji se za trenut može pretvoriti u gomilu nereda, haosa... Drugi su mnogo konzervativniji. Njih su životne prilike nemilosrdno bacile u prašinu. U njoj su oni dobili pojam o svetu, o životu, o svemu. Kroz guste slojeve praha razgovarali su se oni sa omiljenim naučnicima i pesnicima, te su tako njihovi pojmovi o svemu vezani za — prašinu. Ona im je tako omilela, kao onima gore čistota. U ovaj drugi red »mladića« spadao je i on.
Inače se zvao: »gospodin Mojsilo«. Bilo mu je oko 45 godina. Živeo je usamljen, kao sova u duplji; nikome nije išao, niti je koga primao. Šetnju je mnogo voleo; šetao se mnogo van varoši, i to večito sâm.
Imao je samo jednu dobru osobinu: voleo je šalu i ponekad je sam zametao smeh među drugovima. Od tih šala najvoleo je one, koje su se nekako vrzle oko suknje... Šta ćeš mu — momak je!... Ali mu je najposle i suknja omrznula. O tome ćemo i da pričamo.
Ne zna se kojim povodom, tek »popečiteljstvo« nađe za potrebno, da pošlje gospodina Mojsila u s—ku osnovnu školu, da tamo neki posao svrši i o rezultatu izvesti popečitelja. Gospodin Mojsilo ode u S., dobije podatke koji su mu bili potrebni, ali izgubi pamet... zaljubi se. Zorka učiteljka nije mu izlazila iz pameti. On se vrati u svoju rezidenciju, ali drugi čovek. Područni personal odmah opazi promenu na svome načelniku i tajna postade javna. Malo pomalo doznade za sve to i Zorka. Otpočeše neki pregovori, neka provodadžijska posla i odredi se dan, kad je trebalo Zorka da dođe u varoš radi ličnog sastanka i definitivnog rešenja...
Bila je subota. Sutra, u nedelju, trebalo je da dođe Zorka.
I đaci i profesori opazili su, da je gospodin Mojsilo vrlo uzrujan. Vasa nije smeo ni priviriti u »direktorium«.
Prvi put u veku izašao je iz kancelarije pre svršenih školskih časova. Uputio se pravce nasipu. To je značilo, da će ići najmanje dva časa...
U samu noć vratio se. Došao je na večeru, ali nije gotovo ništa okusio. Pio je vina i otišao u svoj stan. Usput je uzeo duvana...
Osvetlio je sobu, zapalio cigaru, otvorio prozor i seo uz njega. Svakoga trenutka dolazilo mu je u glavu hiljadama misli...
»Eto, dođe i to vreme, — govorio je sam u sebi, — i ko bi se tome nadao!... Video devojku, dopala mu se i — drž' za ruku... O, časni ga ubio!...« — ovo je bila njegova omiljena rečenica, kojom je za trenutak prekidao nagomilane misli.
Utom oseti neku lakost u duši; kao da mu je s tom rečenicom, koja je slučajno sišla s jezika, spao i sav teret s namučene duše. Oseti se za trenutak lak i vedar. Htede da se vrati u kafanu, beše već ustao, al' se predomisli i sede.
Povuče dim i pusti ga na prozor. Dim se izvi u visinu, proleti pored ćerčiva i ode napolje; za njim odoše i njegove oči. Sad nije mislio ni o čemu, već je gledao u ono najveće crkveno kube i na njemu jabuku, kako se sija na mesečini. Pade mu na pamet, da se baš na onaj prozor od kubeta, koji je prema njemu, meće barjak o narodnim praznicima.
»Kako li se popne onde?« — mislio je, pa se seti, kako je jedanput video i protu navrh crkve: vetar je jako duvao, prota se uhvatio za karniz od kubeta, a kosa i mantija, misliš, odvukoše ga sa crkve; pred njim nešto zagledaju dva inžinjera, a on pružio ruku, pa im nešto pokazuje...
»Jest, to je bila komisija«, mislio je; »ali kako su se popeli?« Stade da zagleda po krovu, dok ozgo s nasipa zatutnjaše putnička kola, zazvoniše zvonca i projuriše ispod njegova prozora. On se trže.
»Ta šta, — reče u sebi, — obična putnička kola.... I to s druge strane«... zatim poćuta:
»A što sam baš pomislio s druge strane... Zar se ja čega bojim? Ah, da, jes' bogme...«
I tu mu se opet kao steže nešto u grudima, kao kad se čovek seti nečega vrlo nepovoljnog. Navuče mu se oblak na oči i on se namršti:
»Bože, šta ovo ja činim?... I sad pod starost!... Šta će mi to? Šta mi nedostaje ovde?...« Tu se okrete i pogleda po sobi.
Sve, čim je proživeo čitave desetine godina, čim je provodio radost i veselje, bolest i tugu, sve što se saživelo s njim, što je postalo sastavni i nerazdvojni deo njegova života, njegova bića: i onaj nakrivljeni sto, s prelomljenom nogom, s debelim slojem prašine, s desetinom velikih, prepletenih tomova fizike i matematike, sa onim samodelnim fizičkim spravicama, oko kojih se sâm tako dugo i revnosno trudio... I onaj veliki divit na njemu, koji je bio crnji i odvratniji od duše svakoga đavola, u kome su našle grob silne muve i komarci... i ona jedina drvena stolica, i krevet njegov, taj najdragoceniji zalog njegove zlatne slobode, svedok najsrećnije i najburnije mladosti... sve mu to dođe na oči, i oseti težak sumor; neka maglovita tuga poče da mu se vije oko srca, oko grudi, poče da ga davi svega...
Legao je onako obučen u krevet. Pred njim je čkiljila dimljiva lampa i bacala neku plašljivu svetlost na sumorne i sure zidove njegove sobe. I kako je neravan plamen goreo i drhtao, tako su i zidovi bili čas osvetljeni, a čas su se njihali i treptali u nekoj pokretnoj polutami, koja je usamljenog čoveka plašila, ulevajući mu u dušu neki sumor i setu...
»Da prodam ovu moju zlatnu slobodu za nekoliko trenutaka uživanja, — mislio je on, — da nestane ove moje tihe, no prijatne samoće, da nestane onih divnih večernjih iluzija, kad jednim mahom svemoćne misli vladam celim svetom, kad je sve pred mojim nogama, kad moja uobrazilja stvara hiljadama najstrasnijih slika, u kojima uživam isto onako, kao da sam na ozbiljnoj javi...
»I svega će toga nestati: i mojih večernjih snova, i moje slobode, i mojih navika, — i ja moram postati rob drugoga lica, koje će, za trenutak uživanja što mi pruži, imati pravo da mi oduzme sve, čime sam se do sad osećao zadovoljan...«
I tu je počeo da se seća svoje prošlosti i, idući tako unatrag, hteo je da se seti trenutka, kad mu se prvi put javila misao za ženidbu. On je mislio da će ga taj sintetični pogled na njegovu prošlost odvesti samo za godinu-dve nazad, ali se on odjednom nađe u doba svoje bujne mladosti.... Ko bi mogao tada pomisliti, da će on do ovoga doba ostati ovako usamljen, kao stari grm među šibljem?... I on je nekada dugo i mnogo mislio o svojoj budućnosti, mislio je o svojoj ženidbi... Seća se još i sad, kako je razbirao za mnoge devojke, kako se, radi njih, čak upoznao s jednom opštom varoškom provodadžikom, ali, nekako, nijedna od devojaka, koje je on video, nije odgovarala njegovim zahtevima. On je obično u svojoj budućoj »domaćici« predviđao tip prave srpske žene, prinuđavao ju je nekako da liči na njegovu majku, skromnu, valjanu, prijatnu ženu, koja je sav život bila posvetila svojoj deci.
I misli ga odvedoše tako daleko, preko ovih gorostasnih šumadijskih brda, u ona kitnjasta seoca na dogled golom Kosmaju, pod kojim je ugledao svet... Video je duge, zelene livade i po njima tihe, lepe vijuge Turijine, kako su se, po onoj ravnici, rasprostrle... U jednoj vijuzi, u luci Turijinoj, beli se čopor goveda, a među njima on, đak — osnovac, sedi i čita, a majka mu šapuće o budućnosti, o nekoj velikoj slavi i gospodstvu. Zanesen u misli, živo se seti, kako ga ruka majčina pomilovala, toplo se Bogu moleći: »Bože, poživi moga Moju (tako mu je tepala), daj da odraste i stekne dobrog druga«...
I eto, odrastao je, a druga nije stekao. Da li je uzalud prošao majčin blagoslov?...
Činilo mu se, da ga sumorne zidine njegove sobe s prekorom gledaju, i on je taj prekor osećao jasno, kao na javi. A zbog čega?... Da li je taj prekor stoga, što on namišlja da prekine sve veze s drugovima svoje tihe samoće, ili mu te neme zidine čine prekore u ime one dobre duše, u ime majke njegove, koja mu je tako mnogo dobra želela, koja ga je tako iskreno volela...
Pa ko je kriv? Zar on?... Ta on je tako iskreno želeo da postane čovek, »domaćin«, upoznao se s mnogo devojaka i, posle kraćeg razgovora, video je da svaka ima samo dve želje: da se dopadne i da se uda... To ga je mnogo plašilo. Obično su ga takvi pronalasci koštali mnogo teških muka, ali ih je on junački savlađivao...
A devojke su srdito pućile rumena ustašca, okretale leđa, žalile se milim majčicama kako je gospodin Mojsilo dosadan, nesnosan, kako je neotesan i još trista čuda... A društvo ga je zvalo osobenjakom, — jest, on to dobro zna, — smatralo ga je kao čoveka preživelih pojmova, a neki su čak držali da je glupak... I zašto sve to? — Samo zato, što se nije ugledao na druge, što nije uskakao kao ovca za gomilom, već je hteo o svemu lepo da razmisli i sve da odmeri... Nikako nije mogao da razume kako se to drugi svet ženi: dok dlan o dlan — i gotova posla!... Nit' misli, nit' pita, nit' izučava: — gurne u gomilu, pa što Bog dâ... A on tako ne može. On hoće da smišlja i razmišlja, i zato je i doživeo neoženjen ovakvu starost...
Stade da mu se navlači nešto kao providan oblak pred oči, zastade mu neka težina u mozgu i grudima, celo telo izgubi onu običnu elastičnost i pokretljivost, klonu i postade mlitavo. Zavuče mu se u grudi neka bezuzročna tuga, koja poče da ga muči, da ga mori. Čelo mu se namršti, oči jače zasijaše, celo lice dobi suviše ljutit izraz. A muka u grudima mori i gnjavi, i da ovako traja dugo — poludeo bi. Ali malo zatim, kad to stanje dostiže vrhunac, nasta, prirodno je, reakcija, i njemu bi lakše. Za nekoliko trenutaka oblada njime neko duševno zadovoljstvo, kome se i sâm začudi. Promeni mu se svet, promeniše se čak i misli:
»Pa što? mišljaše on. Zar je to baš tako strašno, da čovek mora ovoliko trpeti? Toliki se svet ženi, pa se niko ne pokaja. I zašto baš i on da se kaje? Zar to nije njegova zavetna želja, njegov ideal od najranije mladosti? Zar nije on sâm, eto ovde, među ovim sumornim zidovima, toliko puta sedeo naslonjen na ovaj prašljivi sto i mislio: da li će se naći koja dobra, valjana duša, koja bi se rešila da se sjedini s njim, da pođe s njim uporedo napred po ovom trnovitom putu života? I eto, takva se duša našla, i samo kratko vreme ima da prođe, pa da on onu lepu i dobru devojku nazove svojom ženom...
»Bože moj, ta to će biti život!... Ideš iz škole ljutit i sumoran, a na pragu te čeka ljupko i dobro lice tvoga druga, s koga čisto čitaš da je gotovo da deli s tobom sve što te snađe. Pa zasedneš tako sa svojim drugom: sve pripravno, namešteno, čisto, udešeno za negu i odmor — samo te čeka da uživaš... A kad pođeš od kuće, prate te njene oči sve do onoga ćoška, i ti, hteo ne hteo, moraš da se osvrneš i nasmeješ... Kako to mora biti prijatno!... Pa eto, uveče, ovako, neće biti ove klete samoće, od koje se može poludeti: ona će biti uz tebe, da te svojom šalom, osmejkom, razgovorom razvedri i razveseli... Pa još kad se pojave deca... Pi—ha—a!... uh, čisto me jeza... A da li će? — Hoće, što da neće!... I drugi se žene, pa imaju dece... Ih, pa tek kažu: »Čij si ti mali?« a on: »Ja sam Mojsilov!«... O, časni ga ubio!«... i da bogme, ova mu rečenica završi taj niz misli...
Ćutao je dugo i pušio. Tek posle dužeg vremena čulo se izbijanje školskog časovnika. Bila je ponoć. Oštar noćni vazduh dopre do njega kroz otvoren prozor, pirnu ga po licu, i on skoči s kreveta pa sede opet uz prozor. Pušio je i sedeo tu čitav čas, ne misleći gotovo ni o čem. Nastupila je nenadno nekakva rezignacija, i on se u toj nesanici bavio samo o tome, što je razgledao krovove sviju okolnih kuća, ili treperenje velike topole, koja se, kao gorostas, po malko njihala pred školskom kućom.
Trže ga iz tog zanosa vrisak detinji. Odmah do njega stanovao je neki sudija s porodicom. I, eto, dete se probudilo i nadalo vrisak. Čuo se plašljiv glas majčin, koji je utišavao malog plačljivka, ali bez uspeha. Najzad se začu krupan ljudski glas: to se sâm sudija probudio i psuje. Ko zna koga: ženu ili dete?...
»Eto, došao čovek da se odmori posle mučnoga posla, da otpočine, pa mu preseda. Badava, opet ovako bolje: sam si gosa i kadija; što ne voliš da trpiš — ne moraš... — E jest, mislio je dalje, ali se i meni sprema takav kolač! I ko zna kako će mi biti? Nikad je nisam ni čuo ni video i odjedanput, zbog njene spoljašnjosti, rešavam se lako da joj žrtvujem sve ono, s čim sam se tako srodio, da ne mogu, bez mnogih svojih navika, zadovoljno živeti.« Naiđe na njega neka plašnja, on se uzvera, ujede se za usnu i prošapta:
— O, Bože, šta da se radi?...
Tamo u »Trbonjinoj pivnici« čujaše se svirka i galama; on beše gotov da pođe u to veselje, ali ne mogaše da ostavi ovo sumorno razmišljanje, koje mu je, ako ikad ono sad, u oči tako važnog dana, vrlo potrebno. On je i dosad razmišljao o tim stvarima, a kako da ne misli sad, kad je već na pragu važnih događaja?...
Ali eto, osim plašnje, ništa mu ne ide u glavu, ne može ni jedna misao sad da mu dođe. Napao ga neki nemir, neka plašnja, koju ni sâm ne može da razume. Ruka mu neobično dršće, jedva drži u njoj cigaru.
Da bi olakšao duši, koju neprestano tištahu neka teška osećanja, navali da puši... Kuljaju i kolutaju se gusti dimovi, kao mali oblaci, pred njegovim prozorom, u koji su udarili zraci mesečevi, te mu kroz gust duvanski dim na lice padaju, dajući mu oblik nekog fantastičnog duha u oblacima...
Čas za časom izbija, a on još stoji i puši... Najzad poče da oseća, kako čitava reka tuge poče da juri u njemu i da ga plavi svega. Poplava je išla postepeno i polako, ali je obuzimala svaki delić njegov, svaki muskul i, kako mu se činilo, i samu srž koštanu... Zbilja je osećao neku malaksalost i zatupljenost u svemu telu, ali je zato duša bila tako opažljiva, tako napregnuta, da se i najmanji osećajni pokret odzivao u njoj velikim bolom... Poplavi ga svega sumor i dosada, a misli mu se najedared razvedriše i navališe čitavim potokom jedna za drugom... Behu to jasne, ali tužne misli:
»I šta mogu ja njoj dati?... Ona hoće da živi, hoće da nađe odziv u misli na svaki otkucaj svoga vatrenog srca, hoće, bez sumnje, more ljubavi... A ja?... Ja sam preživela građa, ja sam drvo, koje je crv sve izbušio, te se, kad udari bura o njega, krha i iz njega ispada prah... Osim ozbiljne tople Naklonosti i najveće odanosti ja joj ne mogu ništa više dati, a to je malo. I tada nastaje ono, što se često u tim prilikama dešava: rasejanost, koja se brzo pretvara u nezadovoljstvo... Živa duša, toplo srce, traži hrane za sebe, traži ljubavi, naslade, i kad to ne nađe, onda se u njoj postepeno stvara mržnja prema onome, koji ga je tako okovao, zarobio... i nastaju burne scene, otrovan život, — propast kuće...
»Ne, nikada ja neću sebe dotle dovesti... Bilo je vreme, mišljaše on dalje, al' šta ću kad se nisam njime koristio! — Kao strahovita oluja projuri mi mladost i ne udari ni na kakvu prepreku, ne zaustavi se, dok ne izlomi mene samog. Bio sam stvoren i za ljubav i za život, ali se taj vreli plamen ugasi, i na tom mestu, gde su buktale ognjene strasti, ostala je šaka vrela pepela, kojim se titra životni povetarac, te katkad raspiri neku neutuljenu žiščicu i ja mislim: eto vatre, života, ljubavi... al' povetarac stane, i oko žiščice se nahvata pu'or... pepeo... Prošlo je sve!...
»Ali sutra, šta ćemo sutra?!... I zar baš nikakvog izlaska nema?«...
Nebo počinje da se menja. Ne može se reći da je vidnije, ali neka mlečna, jasnija boja uzima sve veći mah. I zvezde su malko bleđe. Na jednom mestu škripnuše vrata. Malo posle zapeva petao; nega prihvatiše drugi i oteže se poznata palančanska jutarnja pesma...
A on još puši i traži izlaza svome čemernom stanju: zaključio je sâm, da, otkad ga je majka rodila, strašnije ni teže noći nije proveo. I to sve zbog jedne devojke, zbog jednog pukog slučaja, koji hoće da mu preokrene ceo život. I on ne može da nađe izlaza. A i kako će, kad je sâm poručio da dođe, da utvrde lično sve ono, što se još ranije utvrdilo preko raznih posrednika... I još ona lično dolazi, — mesto da on ide njoj!... Pa kako možeš tu da se izvučeš?!...
Jutarnja hladovina sve više steže, i on poče da se zdrhtava. Ali mu ipak to nije padalo na pamet.
Nebo pobelelo, zvezde se jedva opažaju, počinje da pirka jutarnji povetarac, opaža se jasno i magla na reci, — jutro je došlo.
A on je sasvim malaksao. Gotov je bio da legne odmah, da se ispava, ali mu je to branila samo jedna misao; gotov bi bio sad da pođe i na venčanje, samo da bi posle toga mogao spokojno — zaspati. Ali sudbina je spremala nešto drugo.
Otud, od grobljanskog sokaka, začu se kloparanje kola, koje se sve brže primicalo. On nije na to obratio pažnju. Tek kad kola saviše u njegovu ulicu i kad već behu prema njemu on se trže. Odmah je poznao, da je to »Golanfer«, hajduk — kočijaš.
Zaustavi ga:
— Jesi li ti, Golanfere?
— Ja, gospodine.
— Kud ćeš tako rano?
— U Mojkoviće. — Divan put, gospodine! Ako hoćete da se nauživate — izvol'te.
Golanfer je to rekao od šale, ali se vrlo začudi, kad mu gospodin Mojsilo naredi:
— Pa pričekaj, eto me.
Malo zatim pojavi se na kapiji, usede u kola i, kao čovek za kojim juri strašna nesreća, a on nema više nikakva izlaza do begstva, viknu:
— Teraj!
Konji pođoše brzim kasom. Kad siđoše kola s kaldrme, gospodin Mojsilo se ponovo namesti na sedište, zapali cigaru, pa viknu:
— Šibaj!
Bič fijuknu, konji se stresoše, iznenadiše se od udarca i, kao lastavice, kao besna krilata strašila, jurnuše i poleteše po ravnom i ubijenom putu, ne znajući ni za prepreku, ni za rastojanje, ni za vreme... Ako je ikakav čovek mogao poznati brzinu ptičjeg leta, to ga je gospodin Mojsilo poznao...
Kad je dan osvojio, i kad je ostavio daleko iza sebe varoš, on je uzviknuo:
— O, sveta, zlatna slobodo!...
Golanfer nije smeo da se obrne, al' se čudio, šta to bunca gospodin Mojsilo...
Prošao je čitav decenijum. Božić je. Studena košava nanosi čitavo more snežnih oblaka, koji zanose i zasiplju ulice, drva, kuće — sve... Crkva pustila, svet se žuri kući; svakome vedro i veselo lice: zna da ga očekuje topla soba, razdragana lica veselih mališana, koji jednako štrpkaju oko pečenice, nasmejano i vedro lice njegove domaćice, pun, prepun sto svakojakih đakonija... i sve to čeka samo kućnog starešinu, pa da se počnu radosna praznična uživanja, kad čovek u najvećoj meri oseti slast i blagodat porodičnog života...
Među poslednjima izađe gospodin Mojsilo. Dohvati ga košava i poče da fijuče oko ušiju i da se igra prosedim mu pramenjem, a on se sve više grči i hita pravo školskoj zgradi, da produži — statistiku...
Izvor[uredi]
Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga prva, str. 59-75, IP "Narodna prosveta", Beograd
|