Стојану Новаковићу
Уз хриди живота и студене јаве
Под својијем крстом и ти си се пео,
Но пред мразом ниси сагињао главе,
Јер бог твоме срцу даде огањ врео.
Кô орлови јаки из родних гнијезда,
Чија срца нигда задрхтала нису,
Летио си гори... И сада на вису
Стојиш, кô храст један, под сплетом звијезда...
Како ли нас топло твоја душа грије
Усред ових кобних и суморних дана!
Над нама кô стабло благослова бдије,
И ми сви плод златан беремо јој с грана...
Нек је благословен онај тренут мио
Кад те сјајна роди њедро српске груде!
Та ти један, старче, достатан би био
Па да српски народ вазда славан буде!
По горама нашим, по пољу и луци
Просуо си ума свијетле планете...
И ми данас, ево, кô оцу дијете,
Сви ступимо теби са капом у руци.
Благослови, старче! Нек нараштај цио
Велик дјелом буде кô ти што си био!