СТАРИ ЈАДИ
Та на свету ништа лако,
Борити се мора свако;
Од Дунава па до Ниша
Нигде мира ни ласниша.
Садиш ружу, пелен роди;
Нико ником да угоди!
Од богова свак' би више —
Све му мало досудише,
А златника кад се тиче,
И на самог Бога виче!
Па опета хвал'те Бога!
Није само тако сад:
Тако вам је од Створења,
То је стари, светски јад!
Док бејаше — јаој мука! —
Кнез-Милоша чврста рука,
„Не може се просто више"
(Многе рђе завапише)
„Шта се народ тиче мене,
Дај другога, дај промене!"
Дође други, дође трећи,
Свима опет терет већи;
Дође најзад „ново време"
И гле! — нема шећерлеме.
Па опета хвал'те Бога!
Није само тако сад:
Тако вам је од Створења,
То је стари, светски јад!
Новинарска дође вика,
И скупштина, и критика,
Па многога, што се беси
Дај кроз шаке па протреси!
Штогод хоћеш, пиши, брате!
Нећеш? — нико не тера те.
Збори л' ти се? само стани
На улици, у механи,
Збори много, збори вешто —
И гле! — опет тешко нешто!
Утеши се, хвали Бога!
Није само тако сад:
Тако вам је од Створења,
То је стари, светски јад!
Све ће бити па и проћи,
За јадом ће радост доћи;
Дерт са мутне душе скини, —
Ништа црно к'о што с' чини!
Буди чио, добре воље!
Данас добро, сутра боље!
О златноме добу снивај,
Ал' држ' овај па уживај!
Тешко оном, кога неје —
Срећан, кога сунце греје!
И сви Богу захвалимо
Што то није тако сад:
То је тако од Створења,
То је стари, светски јад!