Старац и смрт
| ←Славуј и кукавица и магарац | Старац и смрт Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Јарац и бик и лав→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Старац носаше бреме дрва. Весма утруђен, баци бреме, говорећи: „Хе, проклета смрти, гди си те не дођеш да ме узмеш с овога света, да се не мучим!“ Кад, ето ти смрт стане пред њега, онако ружна као што је пишу, па га пита што је зове. „Та ништа,” — одговори сиромах старац, уплашен, — „дa ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући, јер ме чекају.”
Ником није мило умрети, ако ће како бедно живити. Далматинци знаду различне веселе преповетчице сврх ове материје. Кажу да један старац спреми се да пређе преко планине Вучјака, чујући да тамо негде има место гди ниједан старац не може живити. А кад чује да се на планини појавио страшан медвед, а он ти бежи кући. А другоме се дасади живљети, пак узме уже и пође у шуму да се обеси, пак тражи и тражи и у целој шуми не нађе како би хотео дрво; а кад огладни, а он се врати у село: „дајте, чељади," — виче — „што ужинати! Мал' не умре' од глади! Проклете шуме! Ништа ти нејма да ваља у овој нашој Далмацији! Ни дрвета не може човек наћи на ком би се лепо и љуцки могао обесити!” Јошт једну, пак нећу више. Један старац све би говорио да би оном добро платио ко би му казао како може умрети. Нађе се добар човек који му се обешта казати и без плаће. Рече му да стане код једне међе, а он оде подалеко, узме пушку, пак почне на њега нишанити. А старац беж' у међу, говорећи: „Та луд је сасвим; би ме упљејао на место!” Довде је за шалу.
Нити смо с нашом вољом дошли у ови живот, нити пак ваља да желимо из њега изићи док нас не позове Онај који нас је овде поставио. А кад позове, онда — ил' нам се хоће или неће — морамо путовати. Наша је сва дужност старати се да кад нас позову, да смо готови поћи с чистим од злобе срцем и совјестију. Не знамо време и час кад ће то бити, зато ваља сваки дан и час да смо готови. Блажена душа чиста и добродјетељна којеј всегда у ушима оне слатке и прерадосне речи звоне: „Се жених грјад е т, изидите во сретеније јего.
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|