Старац, јаре и три пандура

Старац, јаре и три пандура
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Старац купи на пазару јаре, напрти га сећ на плећа, и понесе га дома за празник. Виде га три пандура, и договоре се да му га како излажу. Изиђу понаособито испред њега, пак онда први, рекавши му: „Добра коб”, — упита га смејући се: „Деко, јеси ли читав? Што пса на леђи носиш?”

Мало после сукоби га други, и крстећи се почне му беседити: „Бог с тобом, чико, што си пса на леђа упртио? Јошт тога чуда нисам видео!” — „Каква пса, људи? Шта вам је данас? Та ово је јаре.“ — „Јаре! Ха, ха, ха!” — стане онога. И тако се размину.

Не прође много, кад ето ти трећега. „Бабо”,— рече му — „та не чини тога покора, помагај! Вежи пса за врат, пак води за собом. Не срамоти се под старост. Ком си јоште видио да пса на леђи носи?“ — „Е, то је много!” помисли старац. „Кад тебе сав свет за пса припознаје, ти ваља да си прави пас, какав си да си, не може на ино бити.“

Стовари с себе јаре, забаци га негде у међу, пак се врати да што друго купи. Онда пандури, кад се он удаљи, однесу јаре, испеку га, и прочаја.

Наравоученије

Инглез сверх ове материје овако вели: „А false thing being confirmed Ьу often repetition at last is believed, and pass for а current truth: једна лажна вешт будући потверждена чрес често пофтореније, на конац верује се и пролази за једну трчећу истину, сиреч за такову истину која вреди да се за истину признаје”.

Сва измишљенија, преваре и лажна мњенија извиру и произлазе или из незнања или из лукавства. Оне лажи које происходе из незнања, лакше их је од себе отрести, ибо како човек позна оно што јест, тај час почне за ништа држати оно шта није; али само ваља му добро дати познати оно шта није и шта је лажно. Оне пак лажи које се из лукавства рађају, неке бивају тобож с добрим намјеренијем, а неке са злим. Кад мати немирно и плачљиво дете с плашњом хоће да примири, и вели му: „Ето курјака у помрчини! Ето вештице! Ето вампира!” и прочаја, — она то чини аки би с добрим намјеренијем, тојест за примирити дете, нити зна која се зла из овакове плашње рађају. Са злим намјеренијем бивају кад лукавији за своју корист простијега хоће да обмани, као ове басне пандури старца, за излагати му јаре. Овакових лажа има највише на свету, које будући да су с великом хитростију измишљене и састављене, најтрудније се је од њих избавити, зашто кад се гди укорене и утврде, за истину пролазе, и верују се како исто евангелије.

Сад, кад гди велико число људи неке ствари лажне за истините почитују, ако се ко нађе да те вешти како лажне изобличава, такови, чинећи се да многе људе за преварене држи и да их сатерава у лаж, мора бити зло гледат, почитује се за невјерника и често ограјише. Ево за овакове су вешти сви апостоли и сам Христос гоњени и убијени били, зашто (то што је најгоре) по вишој части находе се међу свима људма такови који од оних превара свој прибитак и корист имаду, и зато баш ако их они и не верују, ништа мање хоћеду на сваки начин да их други верују, јер њима тако торна конат. Овакови су дакле први који, како се која истина њиховим интересом противна појави, намах: „Црква и закон пропаде!” вичу.

Камо, гди су телеса апостолска и светога Николаја? Време и воздух у ништа су их обратили, тако ће и проча која се јоште находе. Да је бог хотео да они нетљени остају, њих нити би могла ватра сажећи, ни време разрушити. Али иди и кажи то онима који притом губе, пак се држи онда! Они показују оне који се јошт находе и с којима они добивају, а за оне којих је нестало, били пак прошли, о њима ћуте, или показују њихове кости, пак и с њима добивају; то је њима свеједно, само нек им што у тас, а из таса у кесу дође. Са мало здраве человеческе памети ово се може постигнути: да оно што бог хоће да непокварено остане, то никаква сила земна ни небесна не може покварити. А оно што изгорети и мало помало у прах и у ништа обратити се може, што и сами на парчета режу и разносе по свету и продају, то се види шта је, како ли је. Христос дође да нас избави свакога поклоњенија и службе твари и дела рук человеческих, а они те окрени те обрни, пак опет мораш се клањати делурук человеческих. И што је грђе и горе: пишу светога Христофора с пасјом главом, мораш јој се клањати. Образ преблагословене Спаситељеве матере са три руке пишу! То што би у натури (сачувај боже!) чудовиште било, томе се на икони мораш клањати.

Ево, браћо моја, докле сујеверије и слепота може доћи и стигнути! И овакове вешти не само што би довека морале остати, него би јошт све нагоре ишле, зашто зло кад отме мах, неће да се устави, но све то већма напредује. Обаче промисал благога бога то не допушта, него даје у срце некима људма љубоистинито и смиреномудро дерзновеније да кажу људма пресвету истину, да их моле и братољубно увештавају да се преваре чувају. Ова увештанија, ако се и не послушају брзо и за њихова живота, но с временом и после њих мало помало нађу своје место и послушају се.

Такови људи, љубећи са свим срцем и душом бога, кад познаду божју истину, љубе је већма него сваку своју привремену корист и него исти маловремени живот на земљи. Из љубови божје рађа се у њима љубов к свим осталим људма, но љубов разумна и словесна која љуби душе человеческе и просвештеније ума њихова. Такова љубов не ограничује се само онима који у њихово време живу, него се распрострањује и до оних далеких родова људи који ћеду на хиљаде година по њима живити. Зато, желећи да учине које добро дуговремено, и ако је возможно вечно често су принуждени замерити се онима у којих време живу, и њихово негодованије на се привући, и гњев, злобу и мрзост против самих себе воздвигнути. Но њихова поштена и чиста совјест за све то њих не само у великом спокојству содержава и утешава, него јоште савише богато их награждава, представљајући њима да је злоба человеческа весма кратка и с животом свој конац прима, а истина и добродјетељ, то су ствари вечне, како је и сам бог вечан. „Кад би хотео људма угождавати, —вели блажени апостол — Христов раб не бих био!” Зашто и Христос да је књижником и фарисејем угождавао, нити би га гонили ни на смерт предали. Ово су његове исте речи: „Тако подобаше пострадати Христу, и потом внити во славу своју!”

Они премудри Григорије Назијанзин ево како лепо хвали неке соборе свога времена:

Ουδέ τι πον συνόδοισιν ομόθρονος έσσομ΄ εγωγε
Χηνών ή γεράνων άκριτα μαρναμένων.

Нити ћу гди собором сосједатељ бити ја
Гусака или ждралова нерасудно војујуштих.

А кад је тако било у његово време, кад је тобож више светиње било, шта се је дакле после њега догађало? Свашта и свакојако, како су наумили да се покажу мудрији и од самога Христа. Оригена држаше триста година за највећега црковнога учитеља (како и јест такови), а после триста година проклеше га као јеретика, и књиге његове, које могоше, сажегоше. А зашто? Ето зато што он није мислио као су они мислили. А како је он могао знати шта ћеду други на толику силу година после њега измислити? Ништа му то не помаже. Леон, папа римски, и Јоан Постник, патријарх цариградски, док су год живили, проклињали су се и један другог антихристом називали, а кад по смрти — обадва свеца, и правила им се чате у цркви. То се зове срећа!

Ово низашто друго не напомињем овде кромје само зато да кавга, инат и мрзост међу поштеним и добрим људма за закон не бива. Сваки је христјански закон свет и добар по еванђелију, а све остало што су људи измислили, они ће то опет с временом нешто одметнути, а нешто поправити. Бог зна најбоље ко је светац, и он ће свакому дати по делу, а ми међу нами свакога ко је поштен, разуман и добродјетељан у општеству како правога свеца почитујмо и љубимо, зашто кога видимо како живи и шта чини, онога управ можемо познати је ли светац, и, што је јошт више, син Вишњаго или не. „Слава чест всјакому дјелајушчему правду, њест бо у Бога лицезренија”, учи нас блажени апостол.

Притом памтимо добро нашега старца; не три, но триста хиљада пандура да нам реку да јаре није јаре него нешто друго, нек иду они својим путем, а ми јаре носимо дома, зашто јаре ништа друго не може бити него јаре.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.