Срећа и људи/4

ПЕТА ПОЈАВА

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

МИТА и ПРЕЂАШЊИ

МИТА (тихо говори и врло понизно прилази): Ево ме, млади господине!
АЦА: Е, чика-Мито, зар ниси ништа чуо? Ми смо сад, што се каже, богаташи! За нас је сад ситница сто-двеста дуката.
МИТА: Да Бог дâ млади господине!
АЦА: И ево где тражимо најлепши плац, на најбољем месту, да зидамо најлепшу кућу. Ово ћеш однети часком до редакције «Дневника».
ЕВИЦА: Знаш, то је онамо...
МИТА: Знам, како не бих знао!
АЦА: Дај, мајко, два динара! Али, чика-Мито, само брзо!
РОКСА (даје паре Мити): Како, како! Похитај да ко пре нас не уграби.
МИТА (пође): Идем, идем одмах.
ЕВИЦА: Већ, ми те нећемо заборавити.
АЦА: Како да заборавимо! Даћу ти одмах сто динара, да се као мало проведеш.
МИТА (понизно): Хвала вам, млади господине! Мени је доста што ме господин Макса примио под свој кров, да се под старост не потуцам, а, већ,што више...
АЦА: Шта ти говориш, чика-Мито?! Ево ти чак и признанице. (Пише). „Даћу Мити Митровићу сто динара, чим добијем од државе сто хиљада динара. Аца Поповић.» (Даје Мити хартију). Ево, чика-Мито.
МИТА (снебива се): Немојте, млади господине! Немојте. Ја сам човек стар, шта ће мени толики новац? (Уздахне). Откако ми је син умро, ништа ми више не треба...
АЦА (прекида га): Дед’... узми!
РОКСА и ЕВИЦА: Узми кад ти даје.
МИТА (узима хартију): О, брате! (Пође).
АЦА: Само брзо, а кад дођеш — (Сетисе). Ха! чекај! (Мита застаје). Знаш ли где је «Бела ружа»?
МИТА: Знам, како не бих знао!
АЦА: Врло добро. Кад се вратиш, сврати и тамо и кажи нека пошљу разних цилиндара и рукавица... најфинијих кошуља по моди, са повраћеном крагном... машлија белих и онако... па игле за машне... све... Јеси ли запамтио?
МИТА: Јесам.
ЕВИЦА: А знаш ли где је «Бела мачка»?
МИТА: Знам, како не бих знао!
ЕВИЦА: Отидни и тамо, па кажи: нека пошљу беле свиле за хаљину... за балску хаљину; али само за балску хаљину. Немој нешто просто... не волим ни да се блиста. Реци ти само: по најновијој моди! Па свилене рукавице до лаката, са осам дугмета. Нек пошљу женске шешире и најфиније амреле, ако има лепеза од слонове кости, а кажи: нећу с огледалцетом... Разуме се, рећи ћеш: за отмену госпођицу.
РОКСА: И атлас затворене боје.
АЦА: Реци и цвикере, ако има... Донеси више, могу и мењати.
МИТА: Ама...
ЕВИЦА: Немој да заборавиш и рукавице!
АЦА: Пре свега цилиндар.
РОКСА: Кажи и једну калемћарку.
МИТА: Ама... (за се) све сам заборавио!
АЦА: Сад похитај... прво код «Беле руже».
ЕВИЦА: Па код «Беле мачке».
РОКСА: Питај имају ли бисера.
МИТА (за се): Само да ми се сетити свега! (Гласно). Одмах! Одмах! (Пође).
ЕВИЦА (за њим): Реци: за једну госпођицу.
МИТА: Немајте бриге.
РОКСА: И за једну госпођу.
АЦА: Пази, и један шапо-клак.
МИТА: И то. (За се). Ништа не знам.(Оде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.