Титрала се липа Мара
Малом златном јабучицом.
Кад јабука земљи лети.
Црна земља јеком јечи;
Кад јабука к небу лети, 5
Ведро небо позвекује.
Умори се липа Мара,
Она леже да почине,
Како легла — и заспала!
Отуд иде липи Иво, 10
Липи Иво говорио:
„Мили Бого, и Маријо!
Шта би из ње сад радио?
Гриота је пробудити,
А срамота пољубити.“ 15
Он се маша у џепове,
Па извади груду смиља,
Груду смиља и ковиља,
Меће Мари под главицу;
Кад се прену липа Мара, 20
Ал' говори липа Мара:
„Мили Бого, откуд ово?
Откуд ова груда смиља,
Груда смиља и ковиља?
Да бих рекла да ј' од рода: 25
Немам рода милостивна;
Да бих рекла да ј' од Бога:
Нема ниђе облачине;
Да бих рекла да ј' од Иве:
Иво ми је надалеко.“
— Истом Иво иза јеле: 30
„Ево мене, душо Маро!“
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 57-58.
