Titrala se lipa Mara
Malom zlatnom jabučicom.
Kad jabuka zemlji leti.
Crna zemlja jekom ječi;
Kad jabuka k nebu leti, 5
Vedro nebo pozvekuje.
Umori se lipa Mara,
Ona leže da počine,
Kako legla — i zaspala!
Otud ide lipi Ivo, 10
Lipi Ivo govorio:
„Mili Bogo, i Marijo!
Šta bi iz nje sad radio?
Griota je probuditi,
A sramota poljubiti.“ 15
On se maša u džepove,
Pa izvadi grudu smilja,
Grudu smilja i kovilja,
Meće Mari pod glavicu;
Kad se prenu lipa Mara, 20
Al' govori lipa Mara:
„Mili Bogo, otkud ovo?
Otkud ova gruda smilja,
Gruda smilja i kovilja?
Da bih rekla da j' od roda: 25
Nemam roda milostivna;
Da bih rekla da j' od Boga:
Nema niđe oblačine;
Da bih rekla da j' od Ive:
Ivo mi je nadaleko.“
— Istom Ivo iza jele: 30
„Evo mene, dušo Maro!“
Srpske narodne pesme (ženske), većinom ih u Slavoniji skupio Đorđe Rajković. Izdala "Matica srpska", u Novome Sadu u štampariji Ignjata Fuksa, 1869., str. 57-58.
