Србија и Арбанија 4
| ←III. Аутономија Арбаније | СРБИЈА И АРБАНИЈА Писац: Димитрије Туцовић |
V. Арбанија и Србија >>→ |
Јадранско Море и борбе на Истоку[уреди]
Да би се разумело због чега је најсиромашнија и најбеднија област на Балканском Полуострву произвела у току балканских догађаја најзаоштреније односе с Европом, мора се пре свега нагласити да се борба не води око голих арбанских кршева већ око господарства на оном делу обале Јадранскога Мора која припада Арбанији. А та борба не само да чини једну значајну главу у историји српскога народа, већ је врло јако уплетена у ону велику, дуготрајну светску борбу око Истока и његових богатих извора у којој су учествовале и своју моћ огледале све европске државе.
Као што је Јадранско Море само један рукавац Средоземнога Мора, то се и борбе око господарства на обалама Јадранскога Мора јављају као продужење борби око превласти и утицаја на Средоземном Мору. А оне су се врло рано јавиле. Одавна је Исток почео привлачити на се пажњу европских народа и врло рано је настао веома жив трговински промет између Истока и Запада. Најкраћи, најјевтинији и тада једино познати пут тога трговинскога саобраћаја водио је преко Средоземнога Мора. То море се јавља као једина веза између два света, а борба око превласти на њему као борба око баснословнога богатства Истока.
На оном месту баш где то море најдубље засеца у европско копно, на италијанским обалама Јадранскога Мора, постали су још из ранога Средњега Века први центри трговинскога саобраћаја Европе са Истоком. То су били италијански градови: најпре Млетци, од IX века као градска трговачка република, којој се од XI века придружују Ђенова и Пиза. Они су ступили у врло разгранате трговачке везе са свима тада најбогатијим земљама Средоземнога Мора, Египтом, Сиријом, Малом Азијом и Балканским Полуострвом и њихови трговачки агенти, расути по земљама Леванта и Азије, потискују грчке и арабљанске трговце или их деградирају на степен својих посредника, а сву трговину са Истоком узимају у своје руке.[1] У борби око превласти на Средоземном Мору са својим супарницама Ђеновом и Пизом и њеном наследницом Флоренцијом, Млетци су се поглавито ослањали на своје господарство на обалама Јадранскога Мора, које су бранили и од својих супарница на води и од надирања Мађара са копна. Од половине XIV века »краљица Јадранскога Мора« је изашла из те борбе као победилац и читав век неограничено господарила на Средоземном Мору.
Први удар трговинској превласти италијанских градских република на Истоку, задали су завојевачки успеси Турака. Али оне су се умеле са Турским Царством споразумевати, као што су се пре и после тога знале послужити колосалним богатством за куповање српске средњевековне властеле и обезбеђивање јадранске обале са те стране. Пресудан удар трговинској превласти италијанских градова на Истоку дошао је с друге стране, наиме од померања светскога саобраћаја са Средоземнога Мора на Атлански Океан. 1498 године Португалци су успели да открију поморски пут за Индију обилажењем Африке. Тај велики проналазак који чини читаву револуцију у привредним и саобраћајним односима света, променио је правац тада најзначајнијега светскога саобраћаја, а као неминовна последица тога монополистичке привилегије италијанских градова у трговини са Истоком морале су пасти, да ускоро затим њихова истакнута посредничка улога сасвим ишчезне. »Око половице XVI века, вели П. Хере, млетачких трговаца у Цариграду није више скоро никако ни било, и враћајући се са Златнога Рога један посланик је извештавао да се у трговинском саобраћају са Портом не врши више за две године ни толики обрт као раније за две недеље«.[2] Богатство Истока, нарочито Индије, почиње тећи на Запад поглавито новим, поморским путем, а како су Португалци успели да пресеку везе Арабљана са Индијом, италијански градови су изгубили сада свога јединога трговачкога посредника са унутрашњошћу Азије. Средоземно Море је престало бити веза два света, мост између Истока и Запада, а са тим светским обртом и оне италијанске градске републике су изгубиле свој светски карактер. Место Млетака и Ђенове заузима Лисабон.
Са скретањем светскога саобраћаја Средоземно Море је истина изгубило свој светски значај, али борбе око превласти на њему нису престале. Земље Средоземнога Мора сва три континента, Европе, Африке и Азије, представљају и сувише драгоцен објекат за капиталистичку експлоатацију и врло важне богазе политичких завојевача, да би младе европске капиталистичке државе према томе могле бити равнодушне. Борба се наставља са том разликом што на место малих градских република ступају сада на позорницу моћне државе иза којих као материјална гарантија освајачких планова стоје милиони пореских платаца и стотинама хиљада и милиони наоружаних војника. У једном крвавом рату Енглеска се дограбила 1704 Гибралтара, капије Средоземнога Мора са западне стране; од 1880 држи Малту, станицу између источнога и западнога дела Средоземнога Мора; на Берлинском Конгресу утврђује се у Кипру који господари уласком у Суецки Канал, а од 1882 загосподарила је Египтом. Најозбиљнији супарник Енглеске Француска је предузимала ради превласти на Истоку вратоломне експедиције; од 1830 почиње се постепено утврђивати на афричкој обали као господар Алжира, Туниса, па Марока. Русија надире све јаче да заузме Цариград и мореузине, »кључ од куће« који треба да је пропусти из Црнога Мора на Средоземно. Тај пролаз јој је затворен уговором о мореузима 1841, који је нарочито потврђен Париским Миром, и до данас сви њени покушаји да га поништи остали су без успеха.
Два велика техничка успеха, отварање Суецкога канала и железничке везе централне Европе са Истоком, почели су Средоземном Мору враћати стари значај најбоље везе између Европе и Азије. Са Суецким каналом трговина је добила нов поморски пут са Истоком који је много краћи цего онај око Африке, а колосални планови за железничке везе Европе са Истоком преко Предње Азије не само дубоко засецају у привредне интересе заинтересованих држава, већ прете да промене односе политичких снага и утицаја у Азији. Багдадску железницу нпр., око које се данас бију утицаји Немачке и Енглеске, један је писац с правом назвао »осом око које се данас креће политички живот Европе«. Свака промена на Истоку постаје опасност по поседе који су већ стечени, а напоредо са тим расте интересовање империјалистичке Европе за сваку, и најмању промену на овом крају света.
Аустро-Угарска и Италија[уреди]
Док је трговина са Истоком била сконцентрисана у италијанским градским републикама, Јадранско Море је представљало један велики природни канал у који се светски саобраћај стицао и којим су велика блага текла. Са падом првенственога значаја тих градова у трговини Европе са Истоком, светски саобраћај почиње Јадранско Море обилазити.
Али ако је изгубило стару улогу у светској трговини, Јадранско Море је имало све већи значај за две велике државе које се наслањају на његове обале, за Аустро-Угарску и Италију. За ове две државе оно није више само водени пут трговинскога саобраћаја са светом, већ основица све њихове поморске снаге, која у данашњем веку завојевачке колонијалне политике и сукоба крупних интереса поглавито одређује моћ и утицај капиталистичких држава. Свака промена на обалама Јадранскога Мора дира због тога у најосетљивије место политичких планова капиталистичких и власничких кругова обеју држава.
Та промена може наступити и у корист трећега и у корист једне од те две државе. Према томе међусобни однос ових двеју капиталистичких сила је дволичан: до подне се заједнички боре против свакога онога који се спрема да ослаби њихов заједнички посед, од подне се боре међу собом са суревњивошћу два такмаца који један од другог зазиру. Међусобно неповерење, које »пријатељству« и савезничким односима ова два члана Тројнога Савеза даје тако особит карактер, нарочито прати њихову балканску политику, а у Арбанији се претвара у сталан сукоб. Докле дипломатија једне и друге државе измењује изјаве о »пуној сагласности« и »међусобном поверењу«, њени агенти у Арбанији посведневно се кољу око сваке школе, сваке диецезе, свакога села, свакога места експлоатације и утицаја.
Аустро-Угарска има на својој страни преимућство државе која је свој утицај на балканској страни Јадранскога Мора утврђивала много пре него што је Италија као велика држава била постала. Када се Аустро-Угарска утврдила на далматинској обали, Италија је била растргнута туђим завојевањима. Највећи део италијанских земаља држала је у првој половини прошлога века баш Аустро-Угарска сматрајући себе правом наследницом италијанских градских република. У то доба она подиже Трст, а после извеснога времена и Фијуму. Још тада она је рачунала себе у јединога законитога наследника турских области на западној половини Балканскога Полуострва, и по познатим споразумима са Русијом о деоби Турске Аустро-Угарска је имала да добије Србију, Босну и Херцеговину и Арбанију. А када су у другој половини прошлога века образоване две нове велике националне државе, Немачка и Италија, везе Аустро-Угарске са северним и западним земљама су прекинуте и она је гурнута на Балкан, на коме јој је сада Бизмарк познатим саветом придељивао све области »од источне границе румуњскога народа до Которскога Залива«.
Први резултат новога правца Аустро-Угарске политике била је окупацна Босне и Херцег-овине, добивена по тајном споразуму са Русијом. То је у исто време до сада највећи практични успех Аустро-Угарске на Балкану. Тај успех Аустро-Угарска је постигла у време када су тежње млађе Италије биле упућене на афричку обалу. У накнаду за Тунис, који је Француска коначно зграбила 1884, Италија покушава да се дограби Абесиније; али после десет година узалуднога војничкога напрезања и финансискога исцрпљивања тај покушај је завршен 1896 потпуним италијанским поразом. Тако је ова земља, која је средствима крвавих зарада својих емигриралих радника у Америци хтела да води једну крупну империјалистичку политику, поразима на свима другим странама гурнута тако рећи да тражи накнаде на обалама Јадранскога Мора. Орођивање са црногорском династијом је знак једнога колонијалнога програма.
Од тога тренутка развитак крупне индустрије учинио је у Аустро-Угарској и Италији колосалне напретке. Ако је некада, у време окупације Босне и Херцеговине, либерална интелигенција, — састављена од професора и адвоката који су водили националну већину бечког парламента, — сматрала мандат Берлинског Конгреса за »скупу и кобну авантуру«, данас се све више сва моћ државе ставља у службу капитала и његових тежња да прошири и монополише пијацу за своје еспапе и област за пласирање. »Међународна политика уопште, писала је бечка Преса 1908, претвара се све више и више у трговинску и привредну политику, и крупна питања која занимају кабинете и нације израстају поглавито из економскога корена. И докле остале капиталистичке државе гледају да тежњама свога економскога система одговоре освајањем прекоморских колонија, Аустро-Угарска је обратила сву пажњу на Балкан. По мишљењу аустро-угарских власника земље Балканскога Полуострва су природом положаја одређене да буду колоније Аустро-Угарске, а на Солун, који је Рорбах назвао »апсолутним циљем аустриске балканске политике«[3], све више се почело гледати као на јужно пристаниште монархије. Власнички кругови Беча и Пеште почели су показивати све већу осетљивост према свакој промени у областима преко којих пут за Солун води, и све већу нестрпљивост да по своје планове неповољне промене на Балкану предухитре. Та тежња је одређивала држање Аустро-Угарске у дугогодишњем јаловом лонџању европске дипломатије око рефорама у Македонији; њоме је задахнуто њено држање према Србији; она је била циљ и новим железничким пројектима који су од пре неколико година били изазвали читаву буру од негодовања и протеста и читав низ нових пројеката за контралиније.
Дипломатска историја ће показати како се Италија понашала према тим тежњама »савезника«. Али са колико је она упорства радила на колонијалном освајању балканских области Јадранскога Мора показују њени успеси у Црној Гори. У тој малој земљици са 250.000 сиротана она је приграбила у своје руке подизање пристаништа у Бару, железнице Бар—Вирпазар, затим бродарство на Скадарском Језеру и монопол дувана. Голи јунаци Црне Горе које из њихових кршева није могла истерати највећа турска сила подлегли су сили капитала и данас аргатују по америчким рудницима за рачун италијанских капиталистичких компанија и њихових цетињских вазала.
У утакмици Аустро-Угарске и Италије, око колонијалнога освајања Балкана Арбанија је представљала ону земљу у којој су копља била најнепосредније укрштена. Пропаганде свима средствима трудиле су се да једна другој извуку земљиште испод ногу. А да тај сукоб интереса у Арбанији не би довео у опасност »савезничке« односе са којима су скопчани други важни интереси, дипломатија је успела да заоштреност ублажи поделом сфера интереса, по којој је Аустро-Угарска концентрисала свој рад у Северној а Италија у Јужној Арбанији. Велики капиталистички грабљивци постигли су још један споразум о дављењу малих народа и дељењу њихових земаља. И када је пред први балкански рат пропао предлог грофа Бертхолда о формирању једне аутономне области од босанске границе до Солуна, када је нестало »политичке мореузине« између Србије и Црне Горе и тиме затворен тај једини слободан сувоземни пролаз на југ, онда пут за Солун не иде више преко Митровице већ преко Драча. Стварање аутономне Арбаније имало је сада за обе ове државе не само тај интерес да се нико трећи не пусти на Јадранско Море, већ и да се добије бар један прозорчић за спровођење старе политике на Балкану. Са гледишта већ постојећих тежњи завојевачких капиталистичких и власничких фактора сасвим је природно што је за то заложен цео ауторитет Аустро-Угарске и Италије.
Јадранско Море и Балкан[уреди]
Ове велике борбе европских држава на Истоку чине неколико векова суштину Источнога Питања. А како је у опсег те борбе и освајачких планова заинтересованих држава увучено и Балканско Полуострво, то су променљиве фазе кроз које је она пролазила неразлучно испреплетане са судбином балканских народа. Не само што се Турска владавина у Европи, као што је то формулисао француски филозоф Монтескије још пре сто педесет година, држала на сурењивости ових супарница, већ је и постепено потискивање те владавине, подизање независних балканских државица и повлачење њихових граница стајало из корака у корак под утицајем тога супарништва и освајачких тежњи и планова великих сила.
То сазнање постало је данас на Балкану врло популарно, али у толико се мање зна и води рачуна о утицају трговинскога саобраћаја Запада са Истоком на развитак балканских народа.
Све до у најновије доба основица привреднога и трговинскога живота на Балкану било је Јадранско Море. Дуж његове балканске обале било је распоређено више тачака из којих су полазиле најважније саобраћајне везе полуострва са светом. Око тих тачака образовали су се трговачки центри. За време цветања илталијанских градских република, када је Јадранским Морем као једним великим природним каналом текао цео за оно доба тако колосалан промет између Истока и Запада, ти центри су били природне станице светскога саобраћаја, пуне дражи и привлачне снаге за властелу средњевековних балканских држава, нарочито Србије. Из њих су полазили и кроз планинске сплетове у унутрашњост полуострва са муком се пробијали више врло важних трговачких путева којима је саобраћај текао у оба правца: средњевековна властела је износила на тржиште сувишке својих феудалних трибута а увозила раскошне источњачке производе који су запаљивали машту наших народних певача. Та размена је вршена у приморским центрима.
Од тих центара нарочито се истичу на северном делу обале Дубровник, Котор и Бар, а на југу Скадар, Драч и Валона. Из радова Јиречека и Цвијића сазнајемо да је из Дубровника водио један значајан пут преко брда чемерно на Дрину, Ужице, Чачак и даље, пуштајући један крак на Плевље, Нови Пазар и Топлицом за Ниш. Јужни путеви су били подеснији. Међу њима се истичу три: северни полази од Скадра Белим Дримом за Призрен и Косово; средњи, такозвани Via Egnatia, полазио је од Драча и представљао главни друм за Цариград; јужни је истицао из Валоне и Деволом ишао преко Костура за Македонију и Тесалију.
За трговачким и привредним везама ишле су и политичке тежње. Колико је мени познато обикнута архиварска метода рада у нашој историској науци није допуштала да се уочи велики утицај који су имале трговачке везе Јадранскога Мора са полуострвом на средњевековну историју српског народа. Мени се, међутим, чини да се и лаику намеће закључак: да је у оно време Јадранско Море било гравитациона тачка не само трговинскога вец и политичкога живота српскога народа. Само се тим утицајем може објаснити што је у средњем веку најживљи политички живот нашег народа био баш у областима Јадранскога Мора, дакле у земљама које су биле не у центру већ на западној граници нашега етнографскога простирања. Са гравитирањем ка Јадранском Мору померала се наравно и та граница нашега народнога елемента.
Али сви напори српских средњевековних господара да се утврде на Јадранском Мора остали су безуспешни, јер су наилазили на отпор јачих супарника, раније италијанских градова и Мађара, а доцније Француза, Талијана и Аустријанаца. У средњем веку Захумско приморје је било главни излаз српске државе на море. Али је тај излаз био изгубљен још почетком XIV века у борби са босанским бановима који су били у вазалним односима према северним суседима, и никада више Срби нису успели да га поврате.
После поменутога скретања светске трговине са Средоземнога Мора на Атлански Океан Јадранско Море је изгубило свој светски трговински значај, али трговачки живот на његовој балканској обали није се угасио. Стари путеви нису тада опустели. Богатство балканских земаља и релативно развијена средњевековна култура у њима давали су довољно хране за одржавање старих комуникација. Али као резултат тога саобраћајнога скретања трговачки центри на балканској обали Јадранскога Мора постају све више локалне тачке које раде искључиво са балканским земљама. До у најновије доба, до пре неколико десетина година из унутрашњости полуострва стизали су многобројни каравани у Дубровник, Котор, Бар, Скадар и Драч.
Али што није учинила турска најезда и пад италијанских градова, наступило је као последица нових саобраћајних и политичких промена. Трговачки центри на Јадранском Мору добијају опаснога конкурента са севера и југа. Са привредним подизањем Средње Европе културни живот Србије почиње скретати ка северу, пијацама Средње Европе. Привредна основица северних балканских земаља није више Јадранско Море већ Сава и Дунав, и тај преокрет није могао бити без великога утицаја на појаву српскога устанка. А од како је Средња Европа везана железницама са Солуном и Цариградом, трговински саобраћај Балканскога Полуострва не струји више трансверзално, попречно, из унутрашњости јадранској обали, већ уздужно, из унутрашњости ка Солуну на југу и Пешти и даље на северу. А да се та промена изврши до краја, да стари трговачки путеви опусте и стари приморски центри изгубе скоро сваку везу са полуострвом, утицале су политичке промене, у првом реду окупација Босне и Херцеговине и изукрштање честих политичких граница.
За питање којим се сада бавимо промена саобраћајнога правца на полуострву померила је центар политичкога живота српскога народа на север. Његове трговачке везе са Јадранским Морем биле су, са изузетком ускога приморја Црне Горе, потпуно пресечене. Са тим је пресечено и културно утицање и национално продирање у приморске области. Наместо тога јавља се обрнут процес: српски елеменат се повлачи североисточно, дубље у унутрашњост и ближе северној граници, остављајући у старим крајевима старе српске споменике у средини искључиво или претежно арбанаскога народа.
Када је у трговачком кретању западне половине Балканскога Полуострва одсудно преовладао правац север—југ, Србија је пала у потпуну привредну зависност од Аустро-Угарске. Неколико деценија Србија је у привредном погледу била у ствари додатак аустро-угарске привредне области, њена најјужнија провинција. У Србијином трговинском саобраћају са иностранством, који се оличавао у извозу пољопривредних производа за увоз фабричке робе, Аустро-Угарска је представљала за Србију цео свет. Али ма колико да се тај однос у току времена снажно припије уз привредуи живот слабије стране, он се пре или после мора завршити сукобом који је неизбежна последица развитка капитализма. За време царинскога рата који је са мањим прекидима трајао до уочи балканскога рата, обе стране стајале су једна према другој са новим претензијама: према Аустро-Угарској, која је тежила да отклони аграрцима неповољну конкуренцију српске стоке уз једновремено задобијање на српској пијаци изузетнога повлашћења својој индустрији, стајала је Србија са тежњом да обезбеди извоз аграрних производа и да једновремено заштити домаћу индустрију. Сукоб је био неизбежан.
Политички значај овога сукоба је у томе што је буржоазија успела да тежњу за изласком на Јадранско Море оживи и у народне масе унесе. Остварење те тежње постало је сада главни циљ свеколике Србијине политике. За буржоаски режим слободан излазак на море представљао је више него једно трговинско питање; то је био, као што ћемо доцније видети, онај животни нерв о коме виси цео привредно-финансиски систем буржоазије, кредит на страни, опстанак режима. Када је за време анексионе кризе Миловановићев предлог о »ходнику на море« пропао, грозничаво се радило на добијању Јадранске железнице. А после победа на Куманову и Битољу, када је из области преко којих води пут за оба мора, Јадранско и Јегејско, Турска потиснута, слободан излазак Србије на море био је већ у пола постигнут циљ.
Како је извођење тога задатка схватила влада Србије?