Srbija i Arbanija 4
| ←III. Autonomija Arbanije | SRBIJA I ARBANIJA Pisac: Dimitrije Tucović |
V. Arbanija i Srbija >>→ |
Jadransko More i borbe na Istoku
[uredi]Da bi se razumelo zbog čega je najsiromašnija i najbednija oblast na Balkanskom Poluostrvu proizvela u toku balkanskih događaja najzaoštrenije odnose s Evropom, mora se pre svega naglasiti da se borba ne vodi oko golih arbanskih krševa već oko gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga Mora koja pripada Arbaniji. A ta borba ne samo da čini jednu značajnu glavu u istoriji srpskoga naroda, već je vrlo jako upletena u onu veliku, dugotrajnu svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora u kojoj su učestvovale i svoju moć ogledale sve evropske države.
Kao što je Jadransko More samo jedan rukavac Sredozemnoga Mora, to se i borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga Mora javljaju kao produženje borbi oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom Moru. A one su se vrlo rano javile. Odavna je Istok počeo privlačiti na se pažnju evropskih naroda i vrlo rano je nastao veoma živ trgovinski promet između Istoka i Zapada. Najkraći, najjevtiniji i tada jedino poznati put toga trgovinskoga saobraćaja vodio je preko Sredozemnoga Mora. To more se javlja kao jedina veza između dva sveta, a borba oko prevlasti na njemu kao borba oko basnoslovnoga bogatstva Istoka.
Na onom mestu baš gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na italijanskim obalama Jadranskoga Mora, postali su još iz ranoga Srednjega Veka prvi centri trgovinskoga saobraćaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski gradovi: najpre Mletci, od IX veka kao gradska trgovačka republika, kojoj se od XI veka pridružuju Đenova i Piza. Oni su stupili u vrlo razgranate trgovačke veze sa svima tada najbogatijim zemljama Sredozemnoga Mora, Egiptom, Sirijom, Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom i njihovi trgovački agenti, rasuti po zemljama Levanta i Azije, potiskuju grčke i arabljanske trgovce ili ih degradiraju na stepen svojih posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u svoje ruke.[1] U borbi oko prevlasti na Sredozemnom Moru sa svojim suparnicama Đenovom i Pizom i njenom naslednicom Florencijom, Mletci su se poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na obalama Jadranskoga Mora, koje su branili i od svojih suparnica na vodi i od nadiranja Mađara sa kopna. Od polovine XIV veka »kraljica Jadranskoga Mora« je izašla iz te borbe kao pobedilac i čitav vek neograničeno gospodarila na Sredozemnom Moru.
Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku, zadali su zavojevački uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim Carstvom sporazumevati, kao što su se pre i posle toga znale poslužiti kolosalnim bogatstvom za kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeđivanje jadranske obale sa te strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradova na Istoku došao je s druge strane, naime od pomeranja svetskoga saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean. 1498 godine Portugalci su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju obilaženjem Afrike. Taj veliki pronalazak koji čini čitavu revoluciju u privrednim i saobraćajnim odnosima sveta, promenio je pravac tada najznačajnijega svetskoga saobraćaja, a kao neminovna posledica toga monopolističke privilegije italijanskih gradova u trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta posrednička uloga sasvim iščezne. »Oko polovice XVI veka, veli P. Here, mletačkih trgovaca u Carigradu nije više skoro nikako ni bilo, i vraćajući se sa Zlatnoga Roga jedan poslanik je izveštavao da se u trgovinskom saobraćaju sa Portom ne vrši više za dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje«.[2] Bogatstvo Istoka, naročito Indije, počinje teći na Zapad poglavito novim, pomorskim putem, a kako su Portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa Indijom, italijanski gradovi su izgubili sada svoga jedinoga trgovačkoga posrednika sa unutrašnjošću Azije. Sredozemno More je prestalo biti veza dva sveta, most između Istoka i Zapada, a sa tim svetskim obrtom i one italijanske gradske republike su izgubile svoj svetski karakter. Mesto Mletaka i Đenove zauzima Lisabon.
Sa skretanjem svetskoga saobraćaja Sredozemno More je istina izgubilo svoj svetski značaj, ali borbe oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje Sredozemnoga Mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i suviše dragocen objekat za kapitalističku eksploataciju i vrlo važne bogaze političkih zavojevača, da bi mlade evropske kapitalističke države prema tome mogle biti ravnodušne. Borba se nastavlja sa tom razlikom što na mesto malih gradskih republika stupaju sada na pozornicu moćne države iza kojih kao materijalna garantija osvajačkih planova stoje milioni poreskih plataca i stotinama hiljada i milioni naoružanih vojnika. U jednom krvavom ratu Engleska se dograbila 1704 Gibraltara, kapije Sredozemnoga Mora sa zapadne strane; od 1880 drži Maltu, stanicu između istočnoga i zapadnoga dela Sredozemnoga Mora; na Berlinskom Kongresu utvrđuje se u Kipru koji gospodari ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882 zagospodarila je Egiptom. Najozbiljniji suparnik Engleske Francuska je preduzimala radi prevlasti na Istoku vratolomne ekspedicije; od 1830 počinje se postepeno utvrđivati na afričkoj obali kao gospodar Alžira, Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jače da zauzme Carigrad i moreuzine, »ključ od kuće« koji treba da je propusti iz Crnoga Mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je zatvoren ugovorom o moreuzima 1841, koji je naročito potvrđen Pariskim Mirom, i do danas svi njeni pokušaji da ga poništi ostali su bez uspeha.
Dva velika tehnička uspeha, otvaranje Sueckoga kanala i železničke veze centralne Evrope sa Istokom, počeli su Sredozemnom Moru vraćati stari značaj najbolje veze između Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov pomorski put sa Istokom koji je mnogo kraći cego onaj oko Afrike, a kolosalni planovi za železničke veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo duboko zasecaju u privredne interese zainteresovanih država, već prete da promene odnose političkih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku železnicu npr., oko koje se danas biju uticaji Nemačke i Engleske, jedan je pisac s pravom nazvao »osom oko koje se danas kreće politički život Evrope«. Svaka promena na Istoku postaje opasnost po posede koji su već stečeni, a naporedo sa tim raste interesovanje imperijalističke Evrope za svaku, i najmanju promenu na ovom kraju sveta.
Austro-Ugarska i Italija
[uredi]Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim republikama, Jadransko More je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se svetski saobraćaj sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga značaja tih gradova u trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraćaj počinje Jadransko More obilaziti.
Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko More je imalo sve veći značaj za dve velike države koje se naslanjaju na njegove obale, za Austro-Ugarsku i Italiju. Za ove dve države ono nije više samo vodeni put trgovinskoga saobraćaja sa svetom, već osnovica sve njihove pomorske snage, koja u današnjem veku zavojevačke kolonijalne politike i sukoba krupnih interesa poglavito određuje moć i uticaj kapitalističkih država. Svaka promena na obalama Jadranskoga Mora dira zbog toga u najosetljivije mesto političkih planova kapitalističkih i vlasničkih krugova obeju država.
Ta promena može nastupiti i u korist trećega i u korist jedne od te dve države. Prema tome međusobni odnos ovih dveju kapitalističkih sila je dvoličan: do podne se zajednički bore protiv svakoga onoga koji se sprema da oslabi njihov zajednički posed, od podne se bore među sobom sa surevnjivošću dva takmaca koji jedan od drugog zaziru. Međusobno nepoverenje, koje »prijateljstvu« i savezničkim odnosima ova dva člana Trojnoga Saveza daje tako osobit karakter, naročito prati njihovu balkansku politiku, a u Arbaniji se pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i druge države izmenjuje izjave o »punoj saglasnosti« i »međusobnom poverenju«, njeni agenti u Arbaniji posvednevno se kolju oko svake škole, svake dieceze, svakoga sela, svakoga mesta eksploatacije i uticaja.
Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimućstvo države koja je svoj uticaj na balkanskoj strani Jadranskoga Mora utvrđivala mnogo pre nego što je Italija kao velika država bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj obali, Italija je bila rastrgnuta tuđim zavojevanjima. Najveći deo italijanskih zemalja držala je u prvoj polovini prošloga veka baš Austro-Ugarska smatrajući sebe pravom naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podiže Trst, a posle izvesnoga vremena i Fijumu. Još tada ona je računala sebe u jedinoga zakonitoga naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini Balkanskoga Poluostrva, i po poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske Austro-Ugarska je imala da dobije Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Arbaniju. A kada su u drugoj polovini prošloga veka obrazovane dve nove velike nacionalne države, Nemačka i Italija, veze Austro-Ugarske sa severnim i zapadnim zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan, na kome joj je sada Bizmark poznatim savetom prideljivao sve oblasti »od istočne granice rumunjskoga naroda do Kotorskoga Zaliva«.
Prvi rezultat novoga pravca Austro-Ugarske politike bila je okupacna Bosne i Herceg-ovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto vreme do sada najveći praktični uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh Austro-Ugarska je postigla u vreme kada su težnje mlađe Italije bile upućene na afričku obalu. U naknadu za Tunis, koji je Francuska konačno zgrabila 1884, Italija pokušava da se dograbi Abesinije; ali posle deset godina uzaludnoga vojničkoga naprezanja i finansiskoga iscrpljivanja taj pokušaj je završen 1896 potpunim italijanskim porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih zarada svojih emigriralih radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu imperijalističku politiku, porazima na svima drugim stranama gurnuta tako reći da traži naknade na obalama Jadranskoga Mora. Orođivanje sa crnogorskom dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga programa.
Od toga trenutka razvitak krupne industrije učinio je u Austro-Ugarskoj i Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i Hercegovine, liberalna inteligencija, — sastavljena od profesora i advokata koji su vodili nacionalnu većinu bečkog parlamenta, — smatrala mandat Berlinskog Kongresa za »skupu i kobnu avanturu«, danas se sve više sva moć države stavlja u službu kapitala i njegovih težnja da proširi i monopoliše pijacu za svoje espape i oblast za plasiranje. »Međunarodna politika uopšte, pisala je bečka Presa 1908, pretvara se sve više i više u trgovinsku i privrednu politiku, i krupna pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito iz ekonomskoga korena. I dokle ostale kapitalističke države gledaju da težnjama svoga ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija, Austro-Ugarska je obratila svu pažnju na Balkan. Po mišljenju austro-ugarskih vlasnika zemlje Balkanskoga Poluostrva su prirodom položaja određene da budu kolonije Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao »apsolutnim ciljem austriske balkanske politike«[3], sve više se počelo gledati kao na južno pristanište monarhije. Vlasnički krugovi Beča i Pešte počeli su pokazivati sve veću osetljivost prema svakoj promeni u oblastima preko kojih put za Solun vodi, i sve veću nestrpljivost da po svoje planove nepovoljne promene na Balkanu preduhitre. Ta težnja je određivala držanje Austro-Ugarske u dugogodišnjem jalovom londžanju evropske diplomatije oko reforama u Makedoniji; njome je zadahnuto njeno držanje prema Srbiji; ona je bila cilj i novim železničkim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali čitavu buru od negodovanja i protesta i čitav niz novih projekata za kontralinije.
Diplomatska istorija će pokazati kako se Italija ponašala prema tim težnjama »saveznika«. Ali sa koliko je ona uporstva radila na kolonijalnom osvajanju balkanskih oblasti Jadranskoga Mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj Gori. U toj maloj zemljici sa 250.000 sirotana ona je prigrabila u svoje ruke podizanje pristaništa u Baru, železnice Bar—Virpazar, zatim brodarstvo na Skadarskom Jezeru i monopol duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih krševa nije mogla isterati najveća turska sila podlegli su sili kapitala i danas argatuju po američkim rudnicima za račun italijanskih kapitalističkih kompanija i njihovih cetinjskih vazala.
U utakmici Austro-Ugarske i Italije, oko kolonijalnoga osvajanja Balkana Arbanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije ukrštena. Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku zemljište ispod nogu. A da taj sukob interesa u Arbaniji ne bi doveo u opasnost »savezničke« odnose sa kojima su skopčani drugi važni interesi, diplomatija je uspela da zaoštrenost ublaži podelom sfera interesa, po kojoj je Austro-Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj a Italija u Južnoj Arbaniji. Veliki kapitalistički grabljivci postigli su još jedan sporazum o davljenju malih naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi balkanski rat propao predlog grofa Bertholda o formiranju jedne autonomne oblasti od bosanske granice do Soluna, kada je nestalo »političke moreuzine« između Srbije i Crne Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za Solun ne ide više preko Mitrovice već preko Drača. Stvaranje autonomne Arbanije imalo je sada za obe ove države ne samo taj interes da se niko treći ne pusti na Jadransko More, već i da se dobije bar jedan prozorčić za sprovođenje stare politike na Balkanu. Sa gledišta već postojećih težnji zavojevačkih kapitalističkih i vlasničkih faktora sasvim je prirodno što je za to založen ceo autoritet Austro-Ugarske i Italije.
Jadransko More i Balkan
[uredi]Ove velike borbe evropskih država na Istoku čine nekoliko vekova suštinu Istočnoga Pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajačkih planova zainteresovanih država uvučeno i Balkansko Poluostrvo, to su promenljive faze kroz koje je ona prolazila nerazlučno isprepletane sa sudbinom balkanskih naroda. Ne samo što se Turska vladavina u Evropi, kao što je to formulisao francuski filozof Monteskije još pre sto pedeset godina, držala na surenjivosti ovih suparnica, već je i postepeno potiskivanje te vladavine, podizanje nezavisnih balkanskih državica i povlačenje njihovih granica stajalo iz koraka u korak pod uticajem toga suparništva i osvajačkih težnji i planova velikih sila.
To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se manje zna i vodi računa o uticaju trgovinskoga saobraćaja Zapada sa Istokom na razvitak balkanskih naroda.
Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga života na Balkanu bilo je Jadransko More. Duž njegove balkanske obale bilo je raspoređeno više tačaka iz kojih su polazile najvažnije saobraćajne veze poluostrva sa svetom. Oko tih tačaka obrazovali su se trgovački centri. Za vreme cvetanja iltalijanskih gradskih republika, kada je Jadranskim Morem kao jednim velikim prirodnim kanalom tekao ceo za ono doba tako kolosalan promet između Istoka i Zapada, ti centri su bili prirodne stanice svetskoga saobraćaja, pune draži i privlačne snage za vlastelu srednjevekovnih balkanskih država, naročito Srbije. Iz njih su polazili i kroz planinske spletove u unutrašnjost poluostrva sa mukom se probijali više vrlo važnih trgovačkih puteva kojima je saobraćaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je iznosila na tržište suviške svojih feudalnih tributa a uvozila raskošne istočnjačke proizvode koji su zapaljivali maštu naših narodnih pevača. Ta razmena je vršena u primorskim centrima.
Od tih centara naročito se ističu na severnom delu obale Dubrovnik, Kotor i Bar, a na jugu Skadar, Drač i Valona. Iz radova Jirečeka i Cvijića saznajemo da je iz Dubrovnika vodio jedan značajan put preko brda čemerno na Drinu, Užice, Čačak i dalje, puštajući jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i Toplicom za Niš. Južni putevi su bili podesniji. Među njima se ističu tri: severni polazi od Skadra Belim Drimom za Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via Egnatia, polazio je od Drača i predstavljao glavni drum za Carigrad; južni je isticao iz Valone i Devolom išao preko Kostura za Makedoniju i Tesaliju.
Za trgovačkim i privrednim vezama išle su i političke težnje. Koliko je meni poznato obiknuta arhivarska metoda rada u našoj istoriskoj nauci nije dopuštala da se uoči veliki uticaj koji su imale trgovačke veze Jadranskoga Mora sa poluostrvom na srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, međutim, čini da se i laiku nameće zaključak: da je u ono vreme Jadransko More bilo gravitaciona tačka ne samo trgovinskoga vec i političkoga života srpskoga naroda. Samo se tim uticajem može objasniti što je u srednjem veku najživlji politički život našeg naroda bio baš u oblastima Jadranskoga Mora, dakle u zemljama koje su bile ne u centru već na zapadnoj granici našega etnografskoga prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom Moru pomerala se naravno i ta granica našega narodnoga elementa.
Ali svi napori srpskih srednjevekovnih gospodara da se utvrde na Jadranskom Mora ostali su bezuspešni, jer su nailazili na otpor jačih suparnika, ranije italijanskih gradova i Mađara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca. U srednjem veku Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske države na more. Ali je taj izlaz bio izgubljen još početkom XIV veka u borbi sa bosanskim banovima koji su bili u vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada više Srbi nisu uspeli da ga povrate.
Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean Jadransko More je izgubilo svoj svetski trgovinski značaj, ali trgovački život na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu tada opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna kultura u njima davali su dovoljno hrane za održavanje starih komunikacija. Ali kao rezultat toga saobraćajnoga skretanja trgovački centri na balkanskoj obali Jadranskoga Mora postaju sve više lokalne tačke koje rade isključivo sa balkanskim zemljama. Do u najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz unutrašnjosti poluostrva stizali su mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor, Bar, Skadar i Drač.
Ali što nije učinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je kao posledica novih saobraćajnih i političkih promena. Trgovački centri na Jadranskom Moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim podizanjem Srednje Evrope kulturni život Srbije počinje skretati ka severu, pijacama Srednje Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije više Jadransko More već Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez velikoga uticaja na pojavu srpskoga ustanka. A od kako je Srednja Evropa vezana železnicama sa Solunom i Carigradom, trgovinski saobraćaj Balkanskoga Poluostrva ne struji više transverzalno, poprečno, iz unutrašnjosti jadranskoj obali, već uzdužno, iz unutrašnjosti ka Solunu na jugu i Pešti i dalje na severu. A da se ta promena izvrši do kraja, da stari trgovački putevi opuste i stari primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su političke promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izukrštanje čestih političkih granica.
Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraćajnoga pravca na poluostrvu pomerila je centar političkoga života srpskoga naroda na sever. Njegove trgovačke veze sa Jadranskim Morem bile su, sa izuzetkom uskoga primorja Crne Gore, potpuno presečene. Sa tim je presečeno i kulturno uticanje i nacionalno prodiranje u primorske oblasti. Namesto toga javlja se obrnut proces: srpski elemenat se povlači severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici, ostavljajući u starim krajevima stare srpske spomenike u sredini isključivo ili pretežno arbanaskoga naroda.
Kada je u trgovačkom kretanju zapadne polovine Balkanskoga Poluostrva odsudno preovladao pravac sever—jug, Srbija je pala u potpunu privrednu zavisnost od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom pogledu bila u stvari dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjužnija provincija. U Srbijinom trgovinskom saobraćaju sa inostranstvom, koji se oličavao u izvozu poljoprivrednih proizvoda za uvoz fabričke robe, Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet. Ali ma koliko da se taj odnos u toku vremena snažno pripije uz privredui život slabije strane, on se pre ili posle mora završiti sukobom koji je neizbežna posledica razvitka kapitalizma. Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoči balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim pretenzijama: prema Austro-Ugarskoj, koja je težila da otkloni agrarcima nepovoljnu konkurenciju srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj pijaci izuzetnoga povlašćenja svojoj industriji, stajala je Srbija sa težnjom da obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da jednovremeno zaštiti domaću industriju. Sukob je bio neizbežan.
Politički značaj ovoga sukoba je u tome što je buržoazija uspela da težnju za izlaskom na Jadransko More oživi i u narodne mase unese. Ostvarenje te težnje postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Za buržoaski režim slobodan izlazak na more predstavljao je više nego jedno trgovinsko pitanje; to je bio, kao što ćemo docnije videti, onaj životni nerv o kome visi ceo privredno-finansiski sistem buržoazije, kredit na strani, opstanak režima. Kada je za vreme aneksione krize Milovanovićev predlog o »hodniku na more« propao, grozničavo se radilo na dobijanju Jadranske železnice. A posle pobeda na Kumanovu i Bitolju, kada je iz oblasti preko kojih vodi put za oba mora, Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta, slobodan izlazak Srbije na more bio je već u pola postignut cilj.
Kako je izvođenje toga zadatka shvatila vlada Srbije?