Сонет - XX
| Сонет - XX Писац: Милутин Бојић |
Звиждала је зима, кад смо овде били
Крај овога жбуна, што сад зелен листа,
По коме пролетњег сунца сјај се блиста.
Он сад чудно шушти као да ми вели:
Волео си онда и кад север цвили,
А данас си тужан. Пољана је иста
И ведра и млада, а небеса чиста.
Но твој поглед лута, јер он Прошло жели.
Изван душе своје ти се срећи надаш;
Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш.
Ја, довољан себи, не знам песму јада.
Проспавам мразеве с облацима сивим
И будим се, да се самом себи дивим,
И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|