Сонет - XLII (Комедија љубави)

Извор: Викизворник
Милутин Бојић
Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Сонет - XLII
Писац: Милутин Бојић



Сонет - XLII
Комедија љубави


Уморан сам, драга, од љубави наше

И кô тешки терет на очи ми пада

Несвестица пуна и среће и јада,

Кô пијанство после искапљене чаше.


Вај, знај, мене такве нејасности плаше.

Моја јасна душа вечне среће рада

Узбуђена дршће и губи се када

Засити се, кад кô херој сабљу паше


После много борби и пресит победа,

Јер никада краја том нереду реда!

Равнодушно слушам глас ти истоветан,


А до скоро ја сам трептао сав збуњен,

Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,

А данас те жалим као цвет окруњен.


Без датума


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.