Сонет - X

Милутин Бојић

Сонет - X Писац: Милутин Бојић

Сонет - X

У теби ми је младост погребена,

Сунчана јутра, подневно пламење,

Љубави чедне последње прамење

Сазрео цвет се расуо нечујно.

Опело чујем и песма црквена

Сипа на мене маглине јесење,

Уморно плачу пољане и стење,

Модро је све што беше тако рујно.

Зар ниси горда као бесцен урна

У којој лежи прах мртвих царева?

А ти си тужна. Стид ти образ прели.

Разумем. Ова ноћ светла и бурна

Тражи у нама блесак палих днева.

Умрлог Бога ми би васкрс хтели.

Поноћ је. Задња звезда догорева.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.