Сонет - IX
| Сонет - IX Писац: Милутин Бојић |
Јадују стазе у вечер јесењу
И модра река огрће се ћутом
Леденим сребром а по велу жутом
Уморног лишћа дршће пухор туге.
Мрак тешко спава у храшћу и клењу
И прожима ме песмом давно снутом
А у ваздуху пепелом посутом
Привиђа ми се одсјај танке дуге.
Гробнички покров скрио је све куте,
Само твој поглед моје очи слуте
И чујем смех твој кога нема више.
И топло ми је у том предвечерју,
Док ступа позна јесен у паперју:
То твоја душа шуми и мирише.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|