Тко ће мојој пјесми у будуће доба
Вјероват, да хвале највише ти лије?
Премда небо зна да још је попут гроба —
Не каже те пола, а живот ти крије.
Да описат могу очију ти дражест,
Новим низом низат сву твоју милину,
Будуће би вријеме рекло: »Пјесник лаже,
Такав рајски додир земника не дирну.«
Тако, жут од љета, мој ће овај листак
Бит презрен ко шупље старачко хвастање,
Твоје ће се право зват пјеснички врисак
И натегнут метар пјесме некадање.
Ал да ти је тада које дијете живо,
Живио би двапут: с њим и с мојим стихом.
