Смрт мајке Југовића (II)
О фала богу, фала јединоме,
Сад велимо песму да бројимо,
А севап је браћо поменути,
Поменути старе крајишнице!
Закукала сиња кукавица, 5
У клисуру више Лудовића,
То не била сиња кукавица,
Већ то била мајка Југовића,
У кукању бога ми мољаше:
„Дај ми боже очи соколове, 10
Дај ми боже крила лабудова,
Да полетим у поље Косово,
Да ја видим девет Југовића,
Југовића девет сина мила,
Јесу л’ дегођ мене у животу!" 15
Баба се је богу ражалила,
Бог ју дао крила лабудова,
Бог ју дао очи соколове,
Полетела у поље Косово.
Кад је била у поље Косово, 20
Ту да видиш те боже жалости,
Ту је нашла девет мила сина
И старога свога Југ Богдана,
Свема главе беху откинуте!
Девет копља беху побивена, 25
Девет коња за њих завезани,
А пред њима до девет лафова,
На седлима девет соколова!
Штурни коњи кад бабу видеше,
Завискаше девет штурних коња, 30
Заурлаше до девет лафова,
Запискаше девет соколова!
А да видиш Југовића мајка,
Десила се соја јуначкога,
Тек од срца сузу не пушћаше! 35
Покупила девет главе њине,
У зобнице коњима турила,
Поврзмала једног за другога,
А једнога закрочила била,
Право оде Крагујевца града! 40
Кад је била близу своје куле,
Искочише довет снаха миле,
Искочише девет унучића!
Кад видеше девет коња штурне,
У зобнице девет главе мртве, 45
Закукаше девет удовица,
Запискаше девет унучића!
А да видиш Југовића мајка,
Све је тако претрпела била,
Десила се соја јуначкога, 50
Те од ока сузу не пушћаше!
Право оде ка двору бијелу,
У подруму коње повезала,
Те навали сена и јечмена,
Па отиде на кулу бијелу. 55
Што седели то разговарали,
Па су љегли санак да бораво.
Кад је било ноћи у поноћи,
Љуто вишти Богданов Зеленко,
Сва се кула од темеље љуља! 60
Тад ми виче Богданова мајка:
„А бога ти Богданова љубо,
А шта му је Богданов Зеленку,
Те он вишти ноћи у поноћи”?
„Свекрвице Богданова мајко, 65
— А сузе је проронила била —
Кад је штуран научио био,
Кад би било ноћи у поноћи,
Место воде вино да он пије,
Место зоби ориз он да ије! 70
Зато вишти ноћи у поноћи!"
По та’ пут су сана боравили.
Кад је јутро било осамнуло,
Кад се дигла Богданова мајка,
Мила снаха Богданова љуба, 75
Долетеше два црна гаврана,
Донијеше Богданову руку,
У наручје Богдановој мајци!
Мајка узе у криоце руку,
Крвава је познат је не може! 80
Па ми виче Богданову љубу:
„Мила сна’о, Богданова љубо,
Ево рука мож’ ли ју познати?"
Она узе па ју окреташе:
„Свекрвице, Богданова мајко, 85
Крвава је познат је не могу,
Сал познајем бурму и та прстен,
Јер је са мном на венчање био!”
Тад се мајка ражалила била,
А љуто је запискала била 90
И ту се је мајка преславила![1]
