Смрт кнеза Доброслава/20

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
СРЂ и СТАНКО. Послије РАТКО.

СТАНКО:
Ево т' б'јелне Радмирове жртве.
Шта сад велиш? На овако дјело
Зар и само не грози се небо? —
Еј, докле ћеш ту стајати тако'
Кан' изумљен? Еј, еј, врли Срђу.
Да сад неко дође и упита
Који од вас двојице је мртав
А који ли жив је, ја готово
Не бих знао да му одговорим.
(Мал' по мало очи му се сузам'
Нал'јевају, ал' ни једна да му
Низ образе грухне! Сад је вр'јеме)
Срђу, дођи себи.
СРЂ:
Не дирај ме.
СТАНКО:
Бога ми си тврда срца човјек!
Али ако будеш
У њ' још тако сузбијао тугу,
Пукнуће ти.
СРЂ:
Остави ме, велим.
СТАНКО:
Да т' оставим?... Да, да, право имаш.
Сваком болу ток пустити ваља,
А сваки га на свој начин пушта.
Али да је овај брат ми био,
Ил' и рођак само, далек рођак,
Сто ђавола! ја бих...
СРЂ:
Ти би, рече...
СТАНКО:
Ја знан шта бих сада учинио.
СРЂ:
Шта? говори.
СТАНКО:
Ха, једном се будиш;
Такав поглед није ни у риса
Када пиљи у свога крвника.
Немој тако зубима да шкрипиш,
Јер из уста сви ће т' искочити.
(Вратар ступа на врата.)
СРЂ:
Шта би сада ти чинио, Станко?
СТАНКО:
Ја? твој Томко поднио је много.
СРЂ:
Јесте, много, више но и онај
Који за нас умрије на крсту.
СТАНКО:
А праведан као и он бјеше.
СРЂ:
Шта би, шта би учинио? реци.
СТАНКО:
Та за Бога, ја би г' осветио.
РАТКО:
(Тај несрећник подбада га хитро.)
СРЂ:
Ево, видиш? (Вади нож.)
СТАНКО:
Душе ми, то ваља,
То се зове човјек бити: одмах
И замислит' и предузет' дјело.
СРЂ:
И свршити, додај.
СТАНКО:
Врло добро!
СРЂ:
Ако, Станко, обадва не збришем,
Онда већ ме човјеком не зови.
СТАНКО:
Оба! које?
СРЂ:
Њих, кнезове.
СТАНКО:
Како?
Кнез Доброслав није крив... бар много;
Њега треба поштедјети.
СРЂ:
Оба.
СТАНКО:
Право велиш, оба. Ево ћу се
И ја радо теби придружити.
Имам давну неправду на нашем
Да осветим, а никада неће
Удеснија запасти ми згода.
СРЂ:
Дај ми руку; брат си ми од сада,
Брат на мјесто овог убијеног.
СТАНКО:
Да најприје казнимо Радмира.
СРЂ:
Њега првог; он и крив је више.
СТАНКО:
Па и много тежи за домашај,
Докле нам је свагда наш под руком.
Јоште ноћас раскрстимо с првим.
СРЂ:
Како ћемо допр'јети до њега?
Пут ми само кажи, па водио
И кроз огањ, ја ћу њиме поћи.
СТАНКО:
Могу ласно уљести у замак,
Јер сам стари пријатељ с вратаром.
Чуј ме дакле. И њега ћу добро
И остале момке напојити,
Па кад буду сви полегли п'јани,
Или ћу ти отворити врата,
Ил' дометнут' преко зида коноп.
Да л' ћеш моћи да се уза њ попнеш?
СРЂ:
Да ј' и тањи но влас ти на глави.
СТАНКО:
Па унутра када једном будеш...
СРЂ:
Више с' онда ни за шта не брини.
СТАНКО:
Ти ћеш, је ли, све сам извршити,
Док ја будем пазио на врата,
Те да бисмо срећно измакнули.
СРЂ:
Па овамо дотрчали оба,
Да и с нашим расправимо рачун.
За тим, Станко, твој сам роб до смрти.
СТАНКО:
Ето смо се разумјели. Већ се
Са свим смркло. Одмах на посао.
СРЂ:
Не још; чекај до поноћи, Онда
Где ћемо се наћи?
СТАНКО:
У дворишту.
(Одлази Срђ. Ратко задржава Станка.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.