Smrt kneza Dobroslava/20

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ČIN ČETVRTI
◄   ПОЈАВА III POJAVA IV ПОЈАВА V   ►

POJAVA IV
SRĐ i STANKO. Poslije RATKO.

 
STANKO:
Evo t' b'jelne Radmirove žrtve.
Šta sad veliš? Na ovako djelo
Zar i samo ne grozi se nebo? —
Ej, dokle ćeš tu stajati tako'
Kan' izumljen? Ej, ej, vrli Srđu.
Da sad neko dođe i upita
Koji od vas dvojice je mrtav
A koji li živ je, ja gotovo
Ne bih znao da mu odgovorim.
(Mal' po malo oči mu se suzam'
Nal'jevaju, al' ni jedna da mu
Niz obraze gruhne! Sad je vr'jeme)
Srđu, dođi sebi.
SRĐ:
Ne diraj me.
STANKO:
Boga mi si tvrda srca čovjek!
Ali ako budeš
U nj' još tako suzbijao tugu,
Puknuće ti.
SRĐ:
Ostavi me, velim.
STANKO:
Da t' ostavim?... Da, da, pravo imaš.
Svakom bolu tok pustiti valja,
A svaki ga na svoj način pušta.
Ali da je ovaj brat mi bio,
Il' i rođak samo, dalek rođak,
Sto đavola! ja bih...
SRĐ:
Ti bi, reče...
STANKO:
Ja znan šta bih sada učinio.
SRĐ:
Šta? govori.
STANKO:
Ha, jednom se budiš;
Takav pogled nije ni u risa
Kada pilji u svoga krvnika.
Nemoj tako zubima da škripiš,
Jer iz usta svi će t' iskočiti.
(Vratar stupa na vrata.)
SRĐ:
Šta bi sada ti činio, Stanko?
STANKO:
Ja? tvoj Tomko podnio je mnogo.
SRĐ:
Jeste, mnogo, više no i onaj
Koji za nas umrije na krstu.
STANKO:
A pravedan kao i on bješe.
SRĐ:
Šta bi, šta bi učinio? reci.
STANKO:
Ta za Boga, ja bi g' osvetio.
RATKO:
(Taj nesrećnik podbada ga hitro.)
SRĐ:
Evo, vidiš? (Vadi nož.)
STANKO:
Duše mi, to valja,
To se zove čovjek biti: odmah
I zamislit' i preduzet' djelo.
SRĐ:
I svršiti, dodaj.
STANKO:
Vrlo dobro!
SRĐ:
Ako, Stanko, obadva ne zbrišem,
Onda već me čovjekom ne zovi.
STANKO:
Oba! koje?
SRĐ:
Njih, knezove.
STANKO:
Kako?
Knez Dobroslav nije kriv... bar mnogo;
Njega treba poštedjeti.
SRĐ:
Oba.
STANKO:
Pravo veliš, oba. Evo ću se
I ja rado tebi pridružiti.
Imam davnu nepravdu na našem
Da osvetim, a nikada neće
Udesnija zapasti mi zgoda.
SRĐ:
Daj mi ruku; brat si mi od sada,
Brat na mjesto ovog ubijenog.
STANKO:
Da najprije kaznimo Radmira.
SRĐ:
Njega prvog; on i kriv je više.
STANKO:
Pa i mnogo teži za domašaj,
Dokle nam je svagda naš pod rukom.
Jošte noćas raskrstimo s prvim.
SRĐ:
Kako ćemo dopr'jeti do njega?
Put mi samo kaži, pa vodio
I kroz oganj, ja ću njime poći.
STANKO:
Mogu lasno uljesti u zamak,
Jer sam stari prijatelj s vratarom.
Čuj me dakle. I njega ću dobro
I ostale momke napojiti,
Pa kad budu svi polegli p'jani,
Ili ću ti otvoriti vrata,
Il' dometnut' preko zida konop.
Da l' ćeš moći da se uza nj popneš?
SRĐ:
Da j' i tanji no vlas ti na glavi.
STANKO:
Pa unutra kada jednom budeš...
SRĐ:
Više s' onda ni za šta ne brini.
STANKO:
Ti ćeš, je li, sve sam izvršiti,
Dok ja budem pazio na vrata,
Te da bismo srećno izmaknuli.
SRĐ:
Pa ovamo dotrčali oba,
Da i s našim raspravimo račun.
Za tim, Stanko, tvoj sam rob do smrti.
STANKO:
Eto smo se razumjeli. Već se
Sa svim smrklo. Odmah na posao.
SRĐ:
Ne još; čekaj do ponoći, Onda
Gde ćemo se naći?
STANKO:
U dvorištu.
(Odlazi Srđ. Ratko zadržava Stanka.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 116 godina.